detalj slike: KRK Art dizajn

SAMORA – ROMAN DUŠE

PROŽET DUHOM TRADICIJE, VERE, LjUBAVI I MISTIČNE MUDROSTI

(„Samora“ ,Sanja Lukić, Beograd, Književni Esnaf 2024)

Tanja Prokopljevć

            Samora je prvo prozno delo autorke Sanje Lukić koja se do sada čitalačkoj publici predstavila sa nekoliko zapaženih pesničkih zbirki; Između sreće i očaja (2002), Na obroncima sjećanja (2003), San Anđela (2012), Tajna bisera (2022), U moru zrno (2023). Iako je nova knjiga autorke Lukić prozni prvenac, dostojan je svake književne analize i udubljivanja u njen sadržaj.  Žanrovski, delo se može predstaviti kao autentičan roman u kojem se suočavamo sa mestima i događajima iz stvarnog života ljudi, njihovim tradicijama, verskim ubeđenjima, načinom života, sujeverju, ali i mističnom mudrošću glavne junakinje Samore – koja pripovedački nosi čitavu priču. Uistinu, glavna junakinja potaknuta autorkinim željama, na svetlost dana iznosi i sokove znanja koji se tiču njene duše, a koje ni jedna nauka sem književnosti na ozbiljan način ne ume da predstavi svetu. To najbolje shvataju oni koji žive u skladu sa mističnim poimanjem sveta i takvi čitaoci će pronaći te odmerene segmente u ovom romanu.

            Autorka je roman izgradila tako, da do samog kraja romana čitaoci sa sigurnošću ne mogu da tvrde o temi zastupljenoj u njemu. S obzirom da se na specifičan način prepliće nekoliko tema. Ozbiljniji čitaoci će se pri čitanju upitati; da li je ovo roman o ljubavi između dvoje koji se vole.? Da li je to istorijsko predstavljanje načina života ljudi u mestu u kojem obitavaju glavni junaci različite veroispovesti? Ili je to roman o sudbini junakinje plemenitih osećanja koja ima posebne Bogom darovane moći i koja putuje svojom sudbinom priželjkujući ljubav.

            Nije slučajno da autorka za centar događaja odabira malo mesto radnje obgrljeno prirodom. Pretpostavljamo da ona to opisuje svoje rodno mesto u kojem je odrastala ili sa takvim mestom imala neke pređašnje prisne dodirne tačke i veze. Prelepi opisi prirode prate nas do samog kraja romana. Priroda je autorkin svet koji ona možda i ponajviše prihvata u svoje srce. A, to na najotmeniji način unosi u svet književnosti. Za njenu glavnu junakinju život prolazi poput posijanog žita u polju, s povijenim pupoljcima maka, cvetnih resa lješnika, pupalih grozdova, nabreklog vimena bremenitih životinja. A i kaže nam recimo kako je procvetao bagrem u svojoj nevinoj bjelini i kako u izmaglici prve jutarnje rose mami mirisom snene pčele. U više navrata autorkina glavna junakinja upoređuje svoja osećanja sa prirodom ni ne gledajući u nju; Izgubilo je ljeto žar svoje ljepote istog trena kad je njegova ruka ispustila moju. Autorka svojom književnim stilom čitaoce ispunjava radošću.

Čitajući roman dalje, nekada nam se može učiniti da je varošica u romanu imenovana kao Varoš, možda ipak proizvod autorkine mašte. Ali, mi se od tih misli brzo sklanjamo jer nam i srce i duša govore kako je varošica, baš takva kakva je u romanu opisana, postojeće mesto. Kao i to; da je autorka najverovatnije možda i prototip za svoju glavnu junakinju, ma kakva druge inspiracije za nju kod autorke još postojale. Nekim se čitaocima može otvoriti pitanje zbog čega je Varoš u geografskom smislu, pa i mnogim drugim detaljima skrivana od znanja čitalaca.? Zbog čega o njoj ne saznajemo dovoljno? Naravno, uveliko je poznato da se to u književnosti događa, te da su se mnogi pisci iz ovog ili onog razloga opredelili da u svojim delima na neki način sakriju postojeća mesta koja dosledno opisuju. U Samori se kao odgovor nameće činjenica da u mestu zbivanja ove priče žive dva naroda različite vere koji se uzajamno poštuju i u ljubavi žive. Pošto autorka svoj roman piše u vremenu ratova i mržnje koja se izriče prema onima drugih nacionalnosti i vera, a u cilju nesuglasica među ljudima zarad mnogih materijalno-interesnih sfera, ali i drugih društvenih pitanja. Neotkrivanje detalja idiličnog mesta u kojem dva naroda žive u dobrim odnosima jer šteta u međuljudskim odnosima još nije nanesena, a ljubav ljudi različitih vera nije ugrožena. Pa, i gledajući sa tačke gledišta da je možda među meštanima bilo dovoljno svesnosti i ljubavi za neki oprost, baš kao i u segmentu opisanom u romanu nakon smrti oca glavne junakinje. U neku ruku je samo zaštita ljudi u Varoši od svega i svakoga što može da ugrozi sklad i harmoniju lepih odnosa među njima.

            Primećujemo, dakle, da u ovom romanu pri više narativnog uplitanja na ovaj ili onaj način blokiran je protok opisanih događaja kako bi se prešlo sa jedne teme na drugu. Eto, iz tih razloga, kada govorimo o ovom romanu ne govorimo o temi, već tematici.  Iako, kao što je već rečeno, mnogi će čitaoci imati osećaj da je prisutna isključivo jedna tema koja im stalno izmiče. Na primer; priča otpočinje spontano; glavna junakinja Samora pripoveda o svom životu i svojoj ljubavi prema Rahimu. Ujedno, Samora idilično opisuje mesto u kojem je smeštena radnja, a tako i njena sudbina. Na taj način saznajemo da Samora živi sa majkom i pravoslavne je vere. Varoš u kojoj se nalaze naučila ih je na život u obilju, ali samo uz rad i veru u prirodu uzgajajući plodove zemlje i životinje. A, baš kao što je svaki čovek povezan sa prirodom silovit i jak u svim svojim čulima, tako je i glavna junakinja  čulna, ali po osećajima nešto je drugačija od ostalih ljudi. To joj je od Boga dato. Kada se Samora zaljubila i predala svu svoju ljubav Rahimu čija je porodica muslimanske vere, za razliku od njenih koji su pravoslavne. Čitaocima se tada čini da će do kraja romana tema ljubavi između dvoje različitih vera biti jedina preokupacija ovog romana. Čitaoci uzbuđeno priželjkuju da nastave dalje sa čitanjem i da saznaju splet događaja kada je ova ljubav u pitanju. Poneki to priželjkuju do samog kraja romana ne uviđajući da se davno zakoračilo u nove teme. To se postiže onda kada se veza dvoje zaljubljenih najednom obustavlja, onda kada se događa nesreća. Rahim se za jedno vreme sklanja sa lica scene jer je povređen. Odveli su ga na lečenje negde dalje od varošice. Samora ništa ne zna o njemu. Ostaje sama i plovi ka novom talasu života. Ona postaje žrtva sudbine i svog dara. Prihvaćena je kao neko ko ima isceliteljske moći. Ona je u stanju da nekim svojim samo njoj poznatim obredima pomogne ljudima, kao što je to učinila u susednom selu kada je zbog incidenta nastupila velika beda i nemaština. Ipak, ona u sebi pati i pribojava se da neće doživeti ljubav jer joj je ciganka posebnih moći davno ustanovila beleg koji nosi, a kojim je određena nesreća kada je brak i ljubav između muškarce i žene u pitanju. Samora ne bi želela da živi bez takve ljubavi, posebno što je već našla svog Rahima. Rahim se nakon izvesnog vreme ipak vraća na scenu i fizički je kraj Samore prisutan. Ali, kao po prokletstvu, oni ne bivaju zajedno u potpunosti. Rahima su oženili. Ali njih dvoje opstaju zajedno. Njegova vera to dozvoljava. Viđaju se povremeno i ne kriju svoju ljubav od sveta. Varoš je to prihvatila samo jer se radi o Samori koja ima posebno mesto u njihovom srcu i životu. Iz te ljubavi nastaje i potomstvo. Samora rađa prelepu ćerkicu Jefimiju. Kada je došlo vreme umiranja, Rahim poziva Samoru sebi. Ona ga je otpratila na onaj svet i od njega na taj način dobila dokaz njegove istinske ljubavi prema njoj, nažalost ne onakve kakva je ona mogla  biti pre nesreće. A to je ljubav koja vezuje dvoje  čitavim životom i u skladu je njene vere i emotivnih stavova.

            Na kraju romana autorka sama potencira poruku priče u delu romana koji naziva Samora  usmeravajući čitaoce na činjenicu da je prava tema romana ljubav prema Gospodu i da se on voli više od životnog saputnika kome se poklanja ljubav. Poruka je već shvaćena i u delu romana pre toga koji nosi naziv Biserna smrt. Samim odlaskom glavne junakinje na onaj svet kojeg ona napušta srećna, zadovoljna i spokojna. U tom je delu romana Samorin potpuni fizički kraj sa ovim svetom, dok je u pomenutom poslednjem delu sa ovog sveta otpraćaju drugi u sećanju. U njemu autor napokon nakratko preuzima  ulogu pripovedača. Ovde zaista dovodimo u vezu kraj romana sa njegovim početkom. Ali ne toliko sa prvim delom romana kako bi trebalo, već sa predgovorom romana kojim autorka otpočinje svoju romanesnu priču i govori o ljubavi. Predgovorima proznih dela skloni su oni koji pišu prvence. Nadovezivanjem poslednje glave romana na predgovor daje i odgovor na pitanje o ljubavi u predgovoru slikovito započet. Možda bi i mogla ova specifična struktura da istrpi nadovezivanje poslednjeg dela romana sa predgovorom i stvori neobičnu književnu građu zanimljivu današnjem čitaocu i književnom procenitelju.

            Knjiga na samom kraju poseduje još jedan, ovog puta reklo bi se vrlo vredan i prigodan izuzetak. A to je deo u kome imamo napisan skup objašnjenih pojmova upotrebljenih u romanu. To su tuđice, lokalizmi i druge neknjiževne reči i izrazi, koji se koriste u govoru opisanog kraja u kojem se dešava radnja ovog romana. Čitaoci su tim rečima oplemenjeni pri čitanju roman. Za njih je to još jedan dokaz da Varoš kao takva zaista jeste postojeće mesto onakvo kakvo nam je u romanu priloženo. Tumačenje ovih pojmova na kraju knjige čitaocima nudi i znanje na čemu će svako biti zahvalan i oduševljen.

            Iako je roman nevelik po obimu, kao što smo shvatili, sadrži bogatstvo kako u istorijskom smislu, tako idejnom, tematskom i stilističkom. Pošto je ovo vreme u kojem se govori o književnosti koja bi trebalo da je kraća po obimu, mišljenja sam da  nije potrebno ovakva dela sklona klasici uvoditi u tu priču. U slučaju ovog romana šteta je što okolnosti primoravaju kako autore, tako i izdavače na trenutne književne trendove koji su promenljivi. Obimnije, ovo deblo bi moglo, recimo, da povuče sa sobom i bolje tumačena značenja simbolike u samim naslovima delova romana. A, o kojima bi ipak izvesni tumači mogli da govore već sada prema svom dovoljnom znanju i intuiciji. Jedno je sigurno, ovo je roman bogatog estetskog izraza. On se kupa u preobilju umetničke magije reči i to mu daje posebnu vrednost i draž.

u Zemunu, 13 novembar 2024.

PODELITE OVAJ TEKST NA: