детаљ слике: КРК Арт дизајн

САМОРА – РОМАН ДУШЕ

ПРОЖЕТ ДУХОМ ТРАДИЦИЈЕ, ВЕРЕ, ЉУБАВИ И МИСТИЧНЕ МУДРОСТИ

(„Самора“ ,Сања Лукић, Београд, Књижевни Еснаф 2024)

Тања Прокопљевћ

            Самора је прво прозно дело ауторке Сање Лукић која се до сада читалачкој публици представила са неколико запажених песничких збирки; Између среће и очаја (2002), На обронцима сјећања (2003), Сан Анђела (2012), Тајна бисера (2022), У мору зрно (2023). Иако је нова књига ауторке Лукић прозни првенац, достојан је сваке књижевне анализе и удубљивања у њен садржај.  Жанровски, дело се може представити као аутентичан роман у којем се суочавамо са местима и догађајима из стварног живота људи, њиховим традицијама, верским убеђењима, начином живота, сујеверју, али и мистичном мудрошћу главне јунакиње Саморе – која приповедачки носи читаву причу. Уистину, главна јунакиња потакнута ауторкиним жељама, на светлост дана износи и сокове знања који се тичу њене душе, а које ни једна наука сем књижевности на озбиљан начин не уме да представи свету. То најбоље схватају они који живе у складу са мистичним поимањем света и такви читаоци ће пронаћи те одмерене сегменте у овом роману.

            Ауторка је роман изградила тако, да до самог краја романа читаоци са сигурношћу не могу да тврде о теми заступљеној у њему. С обзиром да се на специфичан начин преплиће неколико тема. Озбиљнији читаоци ће се при читању упитати; да ли је ово роман о љубави између двоје који се воле.? Да ли је то историјско представљање начина живота људи у месту у којем обитавају главни јунаци различите вероисповести? Или је то роман о судбини јунакиње племенитих осећања која има посебне Богом дароване моћи и која путује својом судбином прижељкујући љубав.

            Није случајно да ауторка за центар догађаја одабира мало место радње обгрљено природом. Претпостављамо да она то описује своје родно место у којем је одрастала или са таквим местом имала неке пређашње присне додирне тачке и везе. Прелепи описи природе прате нас до самог краја романа. Природа је ауторкин свет који она можда и понајвише прихвата у своје срце. А, то на најотменији начин уноси у свет књижевности. За њену главну јунакињу живот пролази попут посијаног жита у пољу, с повијеним пупољцима мака, цветних реса љешника, пупалих гроздова, набреклог вимена бременитих животиња. А и каже нам рецимо како је процветао багрем у својој невиној бјелини и како у измаглици прве јутарње росе мами мирисом снене пчеле. У више наврата ауторкина главна јунакиња упоређује своја осећања са природом ни не гледајући у њу; Изгубило је љето жар своје љепоте истог трена кад је његова рука испустила моју. Ауторка својом књижевним стилом читаоце испуњава радошћу.

Читајући роман даље, некада нам се може учинити да је варошица у роману именована као Варош, можда ипак производ ауторкине маште. Али, ми се од тих мисли брзо склањамо јер нам и срце и душа говоре како је варошица, баш таква каква је у роману описана, постојеће место. Као и то; да је ауторка највероватније можда и прототип за своју главну јунакињу, ма каква друге инспирације за њу код ауторке још постојале. Неким се читаоцима може отворити питање због чега је Варош у географском смислу, па и многим другим детаљима скривана од знања читалаца.? Због чега о њој не сазнајемо довољно? Наравно, увелико је познато да се то у књижевности догађа, те да су се многи писци из овог или оног разлога определили да у својим делима на неки начин сакрију постојећа места која доследно описују. У Самори се као одговор намеће чињеница да у месту збивања ове приче живе два народа различите вере који се узајамно поштују и у љубави живе. Пошто ауторка свој роман пише у времену ратова и мржње која се изриче према онима других националности и вера, а у циљу несугласица међу људима зарад многих материјално-интересних сфера, али и других друштвених питања. Неоткривање детаља идиличног места у којем два народа живе у добрим односима јер штета у међуљудским односима још није нанесена, а љубав људи различитих вера није угрожена. Па, и гледајући са тачке гледишта да је можда међу мештанима било довољно свесности и љубави за неки опрост, баш као и у сегменту описаном у роману након смрти оца главне јунакиње. У неку руку је само заштита људи у Вароши од свега и свакога што може да угрози склад и хармонију лепих односа међу њима.

            Примећујемо, дакле, да у овом роману при више наративног уплитања на овај или онај начин блокиран је проток описаних догађаја како би се прешло са једне теме на другу. Ето, из тих разлога, када говоримо о овом роману не говоримо о теми, већ тематици.  Иако, као што је већ речено, многи ће читаоци имати осећај да је присутна искључиво једна тема која им стално измиче. На пример; прича отпочиње спонтано; главна јунакиња Самора приповеда о свом животу и својој љубави према Рахиму. Уједно, Самора идилично описује место у којем је смештена радња, а тако и њена судбина. На тај начин сазнајемо да Самора живи са мајком и православне је вере. Варош у којој се налазе научила их је на живот у обиљу, али само уз рад и веру у природу узгајајући плодове земље и животиње. А, баш као што је сваки човек повезан са природом силовит и јак у свим својим чулима, тако је и главна јунакиња  чулна, али по осећајима нешто је другачија од осталих људи. То јој је од Бога дато. Када се Самора заљубила и предала сву своју љубав Рахиму чија је породица муслиманске вере, за разлику од њених који су православне. Читаоцима се тада чини да ће до краја романа тема љубави између двоје различитих вера бити једина преокупација овог романа. Читаоци узбуђено прижељкују да наставе даље са читањем и да сазнају сплет догађаја када је ова љубав у питању. Понеки то прижељкују до самог краја романа не увиђајући да се давно закорачило у нове теме. То се постиже онда када се веза двоје заљубљених наједном обуставља, онда када се догађа несрећа. Рахим се за једно време склања са лица сцене јер је повређен. Одвели су га на лечење негде даље од варошице. Самора ништа не зна о њему. Остаје сама и плови ка новом таласу живота. Она постаје жртва судбине и свог дара. Прихваћена је као неко ко има исцелитељске моћи. Она је у стању да неким својим само њој познатим обредима помогне људима, као што је то учинила у суседном селу када је због инцидента наступила велика беда и немаштина. Ипак, она у себи пати и прибојава се да неће доживети љубав јер јој је циганка посебних моћи давно установила белег који носи, а којим је одређена несрећа када је брак и љубав између мушкарце и жене у питању. Самора не би желела да живи без такве љубави, посебно што је већ нашла свог Рахима. Рахим се након извесног време ипак враћа на сцену и физички је крај Саморе присутан. Али, као по проклетству, они не бивају заједно у потпуности. Рахима су оженили. Али њих двоје опстају заједно. Његова вера то дозвољава. Виђају се повремено и не крију своју љубав од света. Варош је то прихватила само јер се ради о Самори која има посебно место у њиховом срцу и животу. Из те љубави настаје и потомство. Самора рађа прелепу ћеркицу Јефимију. Када је дошло време умирања, Рахим позива Самору себи. Она га је отпратила на онај свет и од њега на тај начин добила доказ његове истинске љубави према њој, нажалост не онакве каква је она могла  бити пре несреће. А то је љубав која везује двоје  читавим животом и у складу је њене вере и емотивних ставова.

            На крају романа ауторка сама потенцира поруку приче у делу романа који назива Самора  усмеравајући читаоце на чињеницу да је права тема романа љубав према Господу и да се он воли више од животног сапутника коме се поклања љубав. Порука је већ схваћена и у делу романа пре тога који носи назив Бисерна смрт. Самим одласком главне јунакиње на онај свет којег она напушта срећна, задовољна и спокојна. У том је делу романа Саморин потпуни физички крај са овим светом, док је у поменутом последњем делу са овог света отпраћају други у сећању. У њему аутор напокон накратко преузима  улогу приповедача. Овде заиста доводимо у везу крај романа са његовим почетком. Али не толико са првим делом романа како би требало, већ са предговором романа којим ауторка отпочиње своју романесну причу и говори о љубави. Предговорима прозних дела склони су они који пишу првенце. Надовезивањем последње главе романа на предговор даје и одговор на питање о љубави у предговору сликовито започет. Можда би и могла ова специфична структура да истрпи надовезивање последњег дела романа са предговором и створи необичну књижевну грађу занимљиву данашњем читаоцу и књижевном проценитељу.

            Књига на самом крају поседује још један, овог пута рекло би се врло вредан и пригодан изузетак. А то је део у коме имамо написан скуп објашњених појмова употребљених у роману. То су туђице, локализми и друге некњижевне речи и изрази, који се користе у говору описаног краја у којем се дешава радња овог романа. Читаоци су тим речима оплемењени при читању роман. За њих је то још један доказ да Варош као таква заиста јесте постојеће место онакво какво нам је у роману приложено. Тумачење ових појмова на крају књиге читаоцима нуди и знање на чему ће свако бити захвалан и одушевљен.

            Иако је роман невелик по обиму, као што смо схватили, садржи богатство како у историјском смислу, тако идејном, тематском и стилистичком. Пошто је ово време у којем се говори о књижевности која би требало да је краћа по обиму, мишљења сам да  није потребно оваква дела склона класици уводити у ту причу. У случају овог романа штета је што околности приморавају како ауторе, тако и издаваче на тренутне књижевне трендове који су променљиви. Обимније, ово дебло би могло, рецимо, да повуче са собом и боље тумачена значења симболике у самим насловима делова романа. А, о којима би ипак извесни тумачи могли да говоре већ сада према свом довољном знању и интуицији. Једно је сигурно, ово је роман богатог естетског израза. Он се купа у преобиљу уметничке магије речи и то му даје посебну вредност и драж.

у Земуну, 13 новембар 2024.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: