|
|
|
 | Ružica Kljajić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
IZ PRIČE TETKE VUKOSAVE Prilikom jedne moje posete, tetki po ocu, koja je već uveliko u devetoj deceniji života, uz kafu „dočekušu“, s mnogo sete i suza koje je doduše bezuspešno pokušavala skriti, ispriča mi san: - Noćas sam opet u snu bila dete i s mojim bratom, pokoj mu duši, a tvojim ocem, čuvala stoku. Samo, ja sam bila na jednom proplanku i čuvala stado ovaca, a on na drugom čuvao krave i volove. Probudila sam se, dok sam ga dozivala: - Ooo, Petreee! Dečje suze, i suze starih ljudi, doživljavam poput kamena koji mi preti, a da pomognem i njoj i sebi, rekoh: - Tetka, ispričaj mi kako je bilo biti dete u vreme tvog detinjstva, pa i mlado-sti? - Ne sećam se sinko onog što je bilo juče, ali to iz detinjstva i mladosti, sve je tu... -pa stavljajući prst na bočni deo čela, zaćuta. - Je li se tad više dece rađalo? - Rađalo, rađalo. Naročito se rađalo u siromašnijim porodicama, gde ničega nije bilo dovoljno, ali dece Bogu hvala, nije falilo. Odrastalo se u siromaštvu, ali svako dete je nalazilo svoj put i odlazilo za svojom srećom. - Jesu li se tada radovali kad je dete „na putu“, i kad se rodi? - Dete je uvek bilo božji dar, a što se tiče radovanja... U siromašnim porodi-cama, gde je dece kako rekoh uvek bilo puno, ta radost je često bila pomešana s brigom kako nahraniti još jedna usta? A opet, bilo je porodica, gde je dete bilo retka radost, i često se moglo čuti: „Bog im dao sve, al' ne i dete“. Ili: „Sve im je puno, samo im porod redak.“ Rodi se jedno, i gotovo, kao kod moje tetke Simke. Imala je samo jedno dete, a po imanju, i njenoj sposobnosti, mogla ih je podići bar desetoro. A, tek kod žena nerotkinja... Želja za decom i porodom, bila je tako jaka, da su na razne načine, nekad i čudne, sve činile i pokušavale. - I, je li im uspevalo? - Kako kad. Bilo je raznih slučajeva i nije se o tome puno pričalo, jer se iz više razloga mnogo toga radilo u tajnosti, a i žene su, dete koje je na putu, odnosno, svoj struk, dugo odećom skrivale od radoznalih pogleda. - A, je li se i tada pokušavalo saznati kojeg će pola biti dete? - Još kako! Samo, za to su bile zadužene strine, tetke, bake, i to su činile na razne načine, jer je uvek postojala želja i potreba da se sazna i ono što je teško, ili nemoguće saznati. Često sam bila prisutna kad trudnici neprimetno stave u kosu malo soli, a onda prate na koji deo tela će spustiti ruku. Ako prvo dotakne, da izvineš zadnjicu, ili stomak, onda će biti žensko, a ako se dotakne nekog dela glave, e, onda će biti muško. - Znaš li, tetka, još neki primer? - Kako ne bih znala? U narodu ima toliko raznih običaja o svemu, pa i o tome. Mislilo se, ako je stomak u trudnice visoko, i ispupčen, rodiće muško, a ako je nisko, i više u bokovima, biće curica. Pa, po boji lica. Ako je lice u buduće majke belo i rumeno, biće curica, a ako su ga prekrile smeđe trudničke pege, biće muško. Određivalo se to i po tome kakvu hranu trudnica voli da jede, al' im je strogo savetovano da ne smeju ništa kradom uzeti i pojesti, posebno određene namirnice, da se ne bi dete rodilo s nekim belegom na telu, ili, ne daj Bože na licu deteta, pa bi na taj način novorođenče bilo obeleženo za čitav život, što bi bila velika mana, a krivica bi padala na majku. A, ima i jedan zanimljiv način sa zrnom kafe. - Baš me zanima - rekoh. - Uzme se zrno kafe, pa se trudnici kroz nedra probaci, ali tako da padne na zemlju. Ako zrno padne s rasečenim delom prema gore, biće curica, a ako je gore obli deo zrna, rodiće se dečak. - Tetka, je li istina da se u to vreme, u većini porodica više želelo i očekivalo rođenje muškog deteta? - Jeste. Ali, imalo je to i svoje praktične razloge. Nekako, muški naslednik je snaga koja ostaje u kući i roditelji su se uvek nadali da će kuća bolje napredovati ako je u njoj više muških ruku i leđa, a neko je trebao i roditelje dohraniti. Žensko dete je udajom odlazilo u tuđu kuću, i još je i miraz odnosilo... Samo, i zbog toga su žene znale patiti, jer su u nekim porodicama, očekivanja muškog potomka bila tolika, da su trudnice pod velikim pritiskom dočekivale porođaj. - A jesi li upoznala neku ženu, ili više njih, koje su pre ili u toku trudnoće, imale želju da im dete liči na nekog koga poznaju? - Ne znam da li im je pomoglo, al' sam čula, da su neke žene, od trenutka začeća, mislile i gledale u osobu na koju bi želele da im dete liči. A kad to spomenuh, setih se jedne komšinice, s kojom sam se lepo pazila, i jedne njene priče. Pozvala me kod sebe, i dok se sa stola širio miris kafe i tek pečenih vanilica, samo što je sela reče: - Zamisli Vuko, šta me je moj Stevan pitao kad je juče došao iz škole?! - Šta? - upitah, misleći da je u pitanju neka obična dečja radoznalost. - Mama - reče on - zašto deca u školi pričaju, kako su čula od nekih u selu, da sam ja lep i pametan, ali da ne ličim ni na kog' u našoj porodici i familiji? - Ja Vuko, iznenađena i zatečena pitanjem, sve zamuckujući odgovorih: - Zato sine, što sam, dok sam te nosila u stomaku, na molitvi u crkvi često gledala u popa Todora, a i sam znaš, koliko je popa Todor lep i pametan. - Znam. Znam majko. Ali, ja bih ipak više voleo da ličim na svoga oca. Još u čudu od pitanja koje mi je postavio, tek tad se stvarno zbunih i ništa ne rekoh, već sam samo gledala za njim dok je bez reči izlazio i za sobom zatvarao vrata. I, kao da je i sama zatvorila neka vrata ispred, ili iza sebe, tetka ućuta.Zbog umora i sete koju primetih na njenom licu, svoju radoznalost i želju za nastavkom razgovora na temu o kojoj bi se moglo još mnogo toga reći i čuti, odložih za neku drugu priliku. U Somboru, juna 2012.
|
