детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ИЗ ПРИЧЕ ТЕТКЕ ВУКОСАВЕ

            Приликом једне моје посете, тетки по оцу, која је већ увелико у деветој деценији живота, уз кафу „дочекушу“, с много сете и суза које је додуше безуспешно покушавала скрити, исприча ми сан:

            - Ноћас сам опет у сну била дете и с мојим братом, покој му души, а твојим оцем, чувала стоку. Само, ја сам била на једном пропланку и чувала стадо оваца, а он на другом чувао краве и волове. Пробудила сам се, док сам га дозивала:

            - Ооо, Петреее!

            Дечје сузе, и сузе старих људи, доживљавам попут камена који ми прети, а да помогнем и њој и себи, рекох:

            - Тетка, испричај ми како је било бити дете у време твог детињства, па и младо-сти?

            - Не сећам се синко оног што је било јуче, али то из детињства и младости, све је ту... -па стављајући прст на бочни део чела, заћута.

            - Је ли се тад више деце рађало?

            - Рађало, рађало. Нарочито се рађало у сиромашнијим породицама, где ничега није било довољно, али деце Богу хвала, није фалило. Одрастало се у сиромаштву, али свако дете је налазило свој пут и одлазило за својом срећом.

            - Јесу ли се тада радовали кад је дете „на путу“, и кад се роди?

            - Дете је увек било божји дар, а што се тиче радовања... У сиромашним породи-цама, где је деце како рекох увек било пуно, та радост је често била помешана с бригом како нахранити још једна уста? А опет, било је породица, где је дете било ретка радост, и често се могло чути: „Бог им дао све, ал' не и дете“. Или: „Све им је пуно, само им пород редак.“ Роди се једно, и готово, као код моје тетке Симке. Имала је само једно дете, а по имању, и њеној способности, могла их је подићи бар десеторо.

            А, тек код жена нероткиња... Жеља за децом и породом, била је тако јака, да су на разне начине, некад и чудне, све чиниле и покушавале.

            - И, је ли им успевало?

            - Како кад. Било је разних случајева и није се о томе пуно причало, јер се из више разлога много тога радило у тајности, а и жене су, дете које је на путу, односно, свој струк, дуго одећом скривале од радозналих погледа.

            - А, је ли се и тада покушавало сазнати којег ће пола бити дете?

            - Још како! Само, за то су биле задужене стрине, тетке, баке, и то су чиниле на разне начине, јер је увек постојала жеља и потреба да се сазна и оно што је тешко, или немогуће сазнати. Често сам била присутна кад трудници неприметно ставе у косу мало соли, а онда прате на који део тела ће спустити руку. Ако прво дотакне, да извинеш задњицу, или стомак, онда ће бити женско, а ако се дотакне неког дела главе, е, онда ће бити мушко.

            - Знаш ли, тетка, још неки пример?

            - Како не бих знала? У народу има толико разних обичаја о свему, па и о томе. Мислило се, ако је стомак у труднице високо, и испупчен, родиће мушко, а ако је ниско, и  више у боковима, биће цурица. Па, по боји лица. Ако је лице у будуће мајке бело и румено, биће цурица, а ако су га прекриле смеђе трудничке пеге, биће мушко.

            Одређивало се то и по томе какву храну трудница воли да једе, ал' им је строго саветовано да не смеју ништа крадом узети и појести, посебно одређене намирнице, да се не би дете родило с неким белегом на телу, или, не дај Боже на лицу детета, па би на тај начин новорођенче било обележено за читав живот, што би била велика мана, а кривица би падала на мајку. А, има и један занимљив начин са зрном кафе.

            - Баш ме занима - рекох.

            - Узме се зрно кафе, па се трудници кроз недра пробаци, али тако да  падне на земљу. Ако зрно падне с расеченим делом према горе, биће цурица, а ако је горе обли део зрна, родиће се дечак.

            - Тетка, је ли истина да се у то време, у већини породица више желело и очекивало рођење мушког детета?

            - Јесте. Али, имало је то и своје практичне разлоге. Некако, мушки наследник је снага која остаје у кући и родитељи су се увек надали да ће кућа боље напредовати  ако је у њој више мушких руку и леђа, а неко је требао и родитеље дохранити. Женско дете је удајом одлазило у туђу кућу, и још је и мираз односило...

            Само, и због тога су жене знале патити, јер су у неким породицама, очекивања мушког потомка била толика, да су труднице под великим притиском дочекивале порођај.

            - А јеси ли упознала неку жену, или више њих, које су пре или у току трудноће, имале жељу да им дете личи на неког кога познају?

            - Не знам да ли им је помогло, ал' сам чула, да су неке жене, од тренутка зачећа, мислиле и гледале у особу на коју би желеле да им дете личи. А кад то споменух, сетих се једне комшинице, с којом сам се лепо пазила, и једне њене приче. Позвала ме код себе, и док се са стола ширио мирис кафе и тек печених ванилица, само што је села рече:

            - Замисли Вуко, шта ме је мој Стеван питао кад је јуче дошао из школе?!

            - Шта? - упитах, мислећи да је у питању нека обична дечја радозналост.

            - Мама - рече он - зашто деца у школи причају, како су чула од неких у селу, да сам ја леп и паметан, али да не личим ни на ког' у нашој породици и фамилији?

            - Ја Вуко, изненађена и затечена питањем, све замуцкујући одговорих: - Зато сине, што сам, док сам те носила у стомаку, на молитви у цркви често гледала у попа Тодора, а и сам знаш, колико је попа Тодор леп и паметан.

            - Знам. Знам мајко. Али, ја бих ипак више волео да личим на свога оца.

            Још у чуду од питања које ми је поставио, тек тад се стварно збуних и ништа не рекох, већ сам само гледала за њим док је без речи излазио и за собом затварао врата.

            И, као да је и сама затворила нека врата испред, или иза себе, тетка ућута.Због умора и сете коју приметих на њеном лицу, своју радозналост и жељу за наставком разговора на тему о којој би се могло још много тога рећи и чути, одложих за неку другу прилику.

У Сомбору, јуна 2012. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: