О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ИЗ ПРИЧЕ ТЕТКЕ ВУКОСАВЕ

Ружица Кљајић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


 ИЗ ПРИЧЕ ТЕТКЕ ВУКОСАВЕ

 

 
            Приликом једне моје посете, тетки по оцу, која је већ увелико у деветој деценији живота, уз кафу „дочекушу“, с много сете и суза које је додуше безуспешно покушавала скрити, исприча ми сан:
            - Ноћас сам опет у сну била дете и с мојим братом, покој му души, а твојим оцем, чувала стоку. Само, ја сам била на једном пропланку и чувала стадо оваца, а он на другом чувао краве и волове. Пробудила сам се, док сам га дозивала:
            - Ооо, Петреее!
            Дечје сузе, и сузе старих људи, доживљавам попут камена који ми прети, а да помогнем и њој и себи, рекох:
            - Тетка, испричај ми како је било бити дете у време твог детињства, па и младо-сти?
            - Не сећам се синко оног што је било јуче, али то из детињства и младости, све је ту... -па стављајући прст на бочни део чела, заћута.
            - Је ли се тад више деце рађало?
            - Рађало, рађало. Нарочито се рађало у сиромашнијим породицама, где ничега није било довољно, али деце Богу хвала, није фалило. Одрастало се у сиромаштву, али свако дете је налазило свој пут и одлазило за својом срећом.
            - Јесу ли се тада радовали кад је дете „на путу“, и кад се роди?
            - Дете је увек било божји дар, а што се тиче радовања... У сиромашним породи-цама, где је деце како рекох увек било пуно, та радост је често била помешана с бригом како нахранити још једна уста? А опет, било је породица, где је дете било ретка радост, и често се могло чути: „Бог им дао све, ал' не и дете“. Или: „Све им је пуно, само им пород редак.“ Роди се једно, и готово, као код моје тетке Симке. Имала је само једно дете, а по имању, и њеној способности, могла их је подићи бар десеторо.
            А, тек код жена нероткиња... Жеља за децом и породом, била је тако јака, да су на разне начине, некад и чудне, све чиниле и покушавале.
            - И, је ли им успевало?
            - Како кад. Било је разних случајева и није се о томе пуно причало, јер се из више разлога много тога радило у тајности, а и жене су, дете које је на путу, односно, свој струк, дуго одећом скривале од радозналих погледа.
            - А, је ли се и тада покушавало сазнати којег ће пола бити дете?
            - Још како! Само, за то су биле задужене стрине, тетке, баке, и то су чиниле на разне начине, јер је увек постојала жеља и потреба да се сазна и оно што је тешко, или немогуће сазнати. Често сам била присутна кад трудници неприметно ставе у косу мало соли, а онда прате на који део тела ће спустити руку. Ако прво дотакне, да извинеш задњицу, или стомак, онда ће бити женско, а ако се дотакне неког дела главе, е, онда ће бити мушко.
            - Знаш ли, тетка, још неки пример?
            - Како не бих знала? У народу има толико разних обичаја о свему, па и о томе. Мислило се, ако је стомак у труднице високо, и испупчен, родиће мушко, а ако је ниско, и  више у боковима, биће цурица. Па, по боји лица. Ако је лице у будуће мајке бело и румено, биће цурица, а ако су га прекриле смеђе трудничке пеге, биће мушко.
            Одређивало се то и по томе какву храну трудница воли да једе, ал' им је строго саветовано да не смеју ништа крадом узети и појести, посебно одређене намирнице, да се не би дете родило с неким белегом на телу, или, не дај Боже на лицу детета, па би на тај начин новорођенче било обележено за читав живот, што би била велика мана, а кривица би падала на мајку. А, има и један занимљив начин са зрном кафе.
            - Баш ме занима - рекох.
            - Узме се зрно кафе, па се трудници кроз недра пробаци, али тако да  падне на земљу. Ако зрно падне с расеченим делом према горе, биће цурица, а ако је горе обли део зрна, родиће се дечак.
            - Тетка, је ли истина да се у то време, у већини породица више желело и очекивало рођење мушког детета?
            - Јесте. Али, имало је то и своје практичне разлоге. Некако, мушки наследник је снага која остаје у кући и родитељи су се увек надали да ће кућа боље напредовати  ако је у њој више мушких руку и леђа, а неко је требао и родитеље дохранити. Женско дете је удајом одлазило у туђу кућу, и још је и мираз односило...
            Само, и због тога су жене знале патити, јер су у неким породицама, очекивања мушког потомка била толика, да су труднице под великим притиском дочекивале порођај.
            - А јеси ли упознала неку жену, или више њих, које су пре или у току трудноће, имале жељу да им дете личи на неког кога познају?
            - Не знам да ли им је помогло, ал' сам чула, да су неке жене, од тренутка зачећа, мислиле и гледале у особу на коју би желеле да им дете личи. А кад то споменух, сетих се једне комшинице, с којом сам се лепо пазила, и једне њене приче. Позвала ме код себе, и док се са стола ширио мирис кафе и тек печених ванилица, само што је села рече:
            - Замисли Вуко, шта ме је мој Стеван питао кад је јуче дошао из школе?!
            - Шта? - упитах, мислећи да је у питању нека обична дечја радозналост.
            - Мама - рече он - зашто деца у школи причају, како су чула од неких у селу, да сам ја леп и паметан, али да не личим ни на ког' у нашој породици и фамилији?
            - Ја Вуко, изненађена и затечена питањем, све замуцкујући одговорих: - Зато сине, што сам, док сам те носила у стомаку, на молитви у цркви често гледала у попа Тодора, а и сам знаш, колико је попа Тодор леп и паметан.
            - Знам. Знам мајко. Али, ја бих ипак више волео да личим на свога оца.
            Још у чуду од питања које ми је поставио, тек тад се стварно збуних и ништа не рекох, већ сам само гледала за њим док је без речи излазио и за собом затварао врата.
 
            И, као да је и сама затворила нека врата испред, или иза себе, тетка ућута.Због умора и сете коју приметих на њеном лицу, своју радозналост и жељу за наставком разговора на тему о којој би се могло још много тога рећи и чути, одложих за неку другу прилику.
                                                                                              
 
У Сомбору, јуна 2012. 
 
 
 
     

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"