detalj slike: KRK Art dizajn

RODOLjUBLjE JE UNIVERZALNA SAMOSVEST

(Nemanja Zivlak: Eho vremena - Književni esnaf - Beograd - 2024)

 Prof. dr Slađana Milenković

            Poezija Nemanje Zivlaka duboko je ukorenjena u srpsku narodnu tradiciju. Ta ukorenjenost iščitava se u jeziku koji pesnik koristi, a koji je zapravo jezik naroda, običnog čoveka koji se izražava u svom dijalektu i koji koristi lokalna obeležja svog jezičkog terena. Ukorenjenost u tradiciju se ogleda i u hrišćanstvu, odnosno u pravoslavlju, pesnikovom odnosu prema istoriji i mitu, kao i u srpskom folklornom korpusu koji čine narodna književnost, običaji, verovanja, specifičan pogled na svet. Ovakav doživljaj i poštovanje tradicije je sveprožimajuć u ovoj zbirci.

            Zbrika pesama Nemanje Zivlaka nazvana Odjek vremena vodi nas kroz četiri poetska toka, kroz četiri ciklusa, kroz četiri odjeka prošlosti, umetnosti, razmišljanja, počevši od refleksije današnjih dana sve do dubokog poniranja u istoriju, prošlost. Pesme su grupisane u cikluse: „Eho zavičaja”, „Eho etike”, „Eho duše” i „Eho estetike” u kojima se razvija jedna pesnička mitologija. Baš kako je rekao Nortrop Fraj da „svaka razvijena mitologija teži da se zaokruži, da prikaže ceo jedan univerzumˮ tako Zivlak slika „celokupnost prirode u humanizovanom obliku, i, istovremeno u perspektivi pokazuje poreklo čoveka, njegovu sudbinu, granice njegovih moći, i širinu njegovih nada i želja.”

            Tematsko-motivski zbirka uglavnom je vezana za nacionalne vidove života, bavi se jezikom, književnošću, suštinom nacionalnog srpskog ali i univerzalnog bića. Sve najviše vrednosti su ujedno i univerzalne, to pokazuje i sadržina ove zbirke. Njegove pesme pokazuju da su osećanja, ljubav i umetnost jedini putokaz ka dosezanju konkretnih univerzuma.

            Prvi, u njegovim pesmama odjekuje zavičaj, ta jeka naciona, porekla, identiteta nastaviće se diskretno i dalje. Zavičaj je prvi konkretni univerzum pesnika u kojem će se kretati kroz celu zbirku. Uvodna pesma zbirke „Dođi, nemoj da ne dođeš...” sadržinski otvara lepezu tema i rana koje krvare u pesniku i tvore pesmu. Znajući da će da se navikne na tuđinu, zavičaj ga zove kao prapostojbina, kao arehtip svih prostora kojima će u životu hoditi:

„Dođi, nemoj da ne bi došao!

 Nemoj da ti dva puta ponavljam!”

                        („Dođi, nemoj da ne dođeš...”)

            Pesnik sakuplja ćirilična slova „u naručje kao mala čeda” („Pismo predaka”) sagledavajući ih kao „Hrabra slova koja su pevala slobodu” („Pismo predaka”) želi da ih preda dalje potomcima uz slavski kolač, ime i ikonu. Ta pesma predstavlja sama sobom čitavu zbirku, motivi se povaljuju i dalje, u drugim pesmama.     Tako u pesmi „Riječ” navodi da: „zvijerovi nikad bivali nismo!”

            Taj, prvi ciklus „Eho zavičaja” sadrži pesme u kojima peva o nacionu, o ponosu preko simbola bora i sokola, kao u pesmi „Bore viti, bore positi”, „Zbeg”, „Šljiva”,„Božur” i druge pesme. „Spektar boja, modro gorsko oko” u pesmi „Slika” razlistava zavičajne boje, ali i emocije sete, tuge, žala, ali i ljubavi, odanosti i slobode, koje se dalje razvijaju u pesmi „Zbjeg”: „Niko da se glasne, ćutke, smireno”

            Pesma „Ovi dani” kmunicira sa autentičnom satiričnom pesmom „Naši dani” čuvenog srpskog pesnika Vladislava Petkovića Disa. Zivlakova pesma aktuelizuje i Disovu napisanu još 1910. godine, a zajedničko im je da su obe crne hronike početka dvadesetog odnosno dvadesetprvog veka, ispisane lirskim jezikom. Stihovi pronicljivi i ogoljeni kao i vreme u kojem su nastali, iskazuju pesnikov dubok talog na duši, velika razočaranja:

„I izdaju narod, zemlju, čeljad, nejač, potomke i pretke,

Zapustiše srpsko ime, i svece, i Gospoda Boga”

                                                                        („Ovi dani”)

            Turobno raspoloženje, kritičarski nastrojeno, nastavlja se i u pesmama „Traži se čovjek”, „Stranac”, „U stepama misli” i završnoj pesmi prvog ciklusa „Doći će”. Ove pesme su svojevrsna sinteza na tragu najboljih Domanovićevih satira jer autor otvoreno i jasno kritikuje, izvrće podsmehu one „koji kape kroje” i gospodu koja se odvojila od naroda.

            Analizirajući Zivlakov poetski diskurs, odnosno proučavajući jezik i efekat jezika na čitaoce, na svet, a poznato je da je osnovno značenje jezika komunikacija, kod ovog pesnika uočava se da on ne želi samo da informiše čitaoca, nego i da ga zadivi, skrećući pažnju na sadržaj. Te stoga, drugi ciklus „Eho etike” zahuktava i zgušnjava motive, ritam, poruke. Odzivi književnosti, poeziji, rečima se usložnjavaju, u drugom ciklusu, a među najsnažnijim stihovima u celoj zbirici su svakako ovi:

„Prosuše se riječi, a riječ je vjera

Za riječ su se uvijek mijenjale glave

Pero kao sablja bješe ljudstva mjera

Nikada za srebro ili zrnce slave!”

                                                            („Živiš, Petre”)

Veruje u moć reči. Za njega se umetnost rađa iz potrebe za iskazivanjem i komunikacijom, jer čovek tada usmerava pažnju na svoj unutrašnji svet.

            Refleksija današnjice dalje u ciklusima „Eho duše” i „Eho estetike” prevazilazi svakodnevno i postaje refleksija nasleđa, istorije i prošlosti. Kao što je prema grčkoj mitologiji nimfa Eho mogla samo da ponavlja glasove, reči, kao posledicu prevelike ljubavi prema Narcisu, tako i pesnik samo može da u stihovima ponavlja našu sudbinu i da bude stub na kojem počiva izvor tog odjeka, tog zavičajnog i tvoračkog, nacionalnog i univerzalnog zvuka, pesme. Odjek je kod Zivlaka samo za pozitivno, samo da se umnožavaju dobre stvari:

„Za dobro – dobrotom,

Za ljubav – ljubavlju!”

                                    („Glorijana”)

            Pravoslavna duhovnost ovde je zastupljena u odsevima, naznakama ali dovoljnim da zahvate njene arhetipske odlike, istoriju srpske kulture i pismenosti. Zivlak nije samo obnovio hrišćanske pravoslavne motive u knjizi, već je izgradio sopstveni poetički obrazac, kao duhovno promišljanje u vezi sa nacionalnim i ličnim identitetom u širem kontekstu. U pesmama pronalazi smisao čovekovog postojanja u kosmičkom poretku i hrišćanskom doživljaju, u promišljenom unutrašnjem dijalogu sa Bogom:

„Do visina, do nigdina,

I slavu, i milost,

Bogomladenca Sina;

Nikada tuđi, Zavjet i snagu, ime i čast –

Nikome ne damo! ”

                        („Glorijana”)

            Poenta kao pesničkog postupka oneobičavanja, omiljena je i veoma efektna jer se tako naglašavju poruke.

            Zivlak se u pesmama istinski preobražava, suočava se sa nepravdom, susreće sa zaboravom u pokušaju da ga prevaziđe, ali nadasve osvešćuje naše postojanje u ovom svetu, čime se obnavlja on koji stvara ove pesme, ali i svi koji ih čitaju.

            Ovde je pesnička slika pre svega živa, smenjuju se mirkoscene koje su realističke, pune ljudi, boja, ukusa, mirisa, svetlosti, senki i tame i one univerzalne sa porukama. Pesnička geografija Nemanje Zivlaka vrlo je jasno definisana i omeđena. Ukoliko bi na mapi pesnikove geografije trebalo da označimo osnovne lokacije, pre svega bismo označili prostor Republike Srpske, kao pesnikov zavičaj, ali i brojne svetske lokacije gde su rasejani ljudi iz te postojbine. Pesnikovi prostori su: Romanija, Dinara, Ozren, Grmeč, Manjača, Zlatibor, Petrova gora, Morava, Ibar, Neretva, Sava, Sana i francuska Sena, ali i ruski Don, „malena ruska trgovina” na kraju jedne ulice gde ga sretnu njegovi „raseobljeni” („Seobe”). Ovi pejzaži se često smenjuju kao pozornice u pozorištima, te vidimo centar i periferiju, prodavnice, malene ulice, urbane velegrade, pa seoske kuće, šljivik, ali i mesta od posebnog kulturnog značaja, Jordan, Stražilovo, Drina, Zaporožje, Bosna, Neretva... Vidimo život i životnost u svakom obliku.

            On u svojoj poeziji pominje konkretne ličnosti i dela srpske kulture koji zauzimaju specifičan prostor u njegovom pesništvu. Time Zivlak stvara mapu ličnosti i dela kojima prenosi specifične poruke. Kroz ovako žive mikroscene prolaze i najrazličitiji ljudi, poput običnih muškaraca i žena kojima daje česta srpska imena: Momir i Jelena, Sima, Petar, galerija anonimnih likovova oživljenih Zivlakovim perom. Tu su i antički bogovi i srpski sveci, Sveti Sava i Sveti Simeon, knez Lazar, pa poznati srpski književnici: Kočić, Šantić, Miljković, Ćopić, Dis, Laza Kostić, Crnjanski, Domanović, Nušić, Pandurović i drugi. Pesničke slike su višeznačni široki vidici, u sebi nose stvarnost običnih, malih, anonimnih ljudi sa kojima se jednostavno poistovećujemo, ali i pozadine i ono što čitamo između redova.

            Poeziju Nemanje Zivlaka karakteriše specifičan osećaj rodoljublja, ali kao univerzalne ljudske kategorije. Rodoljublje je za njega samosvest o tome ko smo, šta smo, i gde smo — ne nužno kao jedan nacion, nego kao ljudi u najširem smislu. U ovoj zbrici još odjekuju ljubav, odgovornost i požrtvovanje.

            Ideja na kojoj je zasnovana cela knjiga —je da knjiga razgovara sa čitaocem, da čitajući poeziju sam sebe zapita ko je da bi kao takav i samosvestan sebe i svoga bivstvovanja mogao prići drugom čoveku, bez obzira na naciju, boju kože, pol ili nešto drugo. Samo na taj način, dakle ako je svestan sebe i današnjem vremenu prepunom gaženja ljudskog dostojanstva, ponižavanja običnog čoveka, ipak možemo očekivati da živimo dostojanstveno, dakle samo ako znamo ko smo i šta smo. Može da se zaključi da ova zbirka neće biti jednokratni odjek pesnika, već da će se ovi višestruki odjeci započeti ovde, nastaviti i dalje u drugim zbrikama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: