детаљ слике: КРК Арт дизајн

РОДОЉУБЉЕ ЈЕ УНИВЕРЗАЛНА САМОСВЕСТ

(Немања Зивлак: Ехо времена - Књижевни еснаф - Београд - 2024)

 Проф. др Слађана Миленковић

            Поезија Немање Зивлака дубоко је укорењена у српску народну традицију. Та укорењеност ишчитава се у језику који песник користи, а који је заправо језик народа, обичног човека који се изражава у свом дијалекту и који користи локална обележја свог језичког терена. Укорењеност у традицију се огледа и у хришћанству, односно у православљу, песниковом односу према историји и миту, као и у српском фолклорном корпусу који чине народна књижевност, обичаји, веровања, специфичан поглед на свет. Овакав доживљај и поштовање традиције је свепрожимајућ у овој збирци.

            Збрика песама Немање Зивлака названа Одјек времена води нас кроз четири поетска тока, кроз четири циклуса, кроз четири одјека прошлости, уметности, размишљања, почевши од рефлексије данашњих дана све до дубоког понирања у историју, прошлост. Песме су груписане у циклусе: „Ехо завичаја”, „Ехо етике”, „Ехо душе” и „Ехо естетике” у којима се развија једна песничка митологија. Баш како је рекао Нортроп Фрај да „свака развијена митологија тежи да се заокружи, да прикаже цео један универзумˮ тако Зивлак слика „целокупност природе у хуманизованом облику, и, истовремено у перспективи показује порекло човека, његову судбину, границе његових моћи, и ширину његових нада и жеља.”

            Тематско-мотивски збирка углавном је везана за националне видове живота, бави се језиком, књижевношћу, суштином националног српског али и универзалног бића. Све највише вредности су уједно и универзалне, то показује и садржина ове збирке. Његове песме показују да су осећања, љубав и уметност једини путоказ ка досезању конкретних универзума.

            Први, у његовим песмама одјекује завичај, та јека национа, порекла, идентитета наставиће се дискретно и даље. Завичај је први конкретни универзум песника у којем ће се кретати кроз целу збирку. Уводна песма збирке „Дођи, немој да не дођеш...” садржински отвара лепезу тема и рана које крваре у песнику и творе песму. Знајући да ће да се навикне на туђину, завичај га зове као прапостојбина, као арехтип свих простора којима ће у животу ходити:

„Дођи, немој да не би дошао!

 Немој да ти два пута понављам!”

                        („Дођи, немој да не дођеш...”)

            Песник сакупља ћирилична слова „у наручје као мала чеда” („Писмо предака”) сагледавајући их као „Храбра слова која су певала слободу” („Писмо предака”) жели да их преда даље потомцима уз славски колач, име и икону. Та песма представља сама собом читаву збирку, мотиви се поваљују и даље, у другим песмама.     Тако у песми „Ријеч” наводи да: „звијерови никад бивали нисмо!”

            Тај, први циклус „Ехо завичаја” садржи песме у којима пева о национу, о поносу преко симбола бора и сокола, као у песми „Боре вити, боре посити”, „Збег”, „Шљива”,„Божур” и друге песме. „Спектар боја, модро горско око” у песми „Слика” разлистава завичајне боје, али и емоције сете, туге, жала, али и љубави, оданости и слободе, које се даље развијају у песми „Збјег”: „Нико да се гласне, ћутке, смирено”

            Песма „Ови дани” кмуницира са аутентичном сатиричном песмом „Наши дани” чувеног српског песника Владислава Петковића Диса. Зивлакова песма актуелизује и Дисову написану још 1910. године, а заједничко им је да су обе црне хронике почетка двадесетог односно двадесетпрвог века, исписане лирским језиком. Стихови проницљиви и огољени као и време у којем су настали, исказују песников дубок талог на души, велика разочарања:

„И издају народ, земљу, чељад, нејач, потомке и претке,

Запустише српско име, и свеце, и Господа Бога”

                                                                        („Ови дани”)

            Туробно расположење, критичарски настројено, наставља се и у песмама „Тражи се човјек”, „Странац”, „У степама мисли” и завршној песми првог циклуса „Доћи ће”. Ове песме су својеврсна синтеза на трагу најбољих Домановићевих сатира јер аутор отворено и јасно критикује, изврће подсмеху оне „који капе кроје” и господу која се одвојила од народа.

            Анализирајући Зивлаков поетски дискурс, односно проучавајући језик и ефекат језика на читаоце, на свет, а познато је да је основно значење језика комуникација, код овог песника уочава се да он не жели само да информише читаоца, него и да га задиви, скрећући пажњу на садржај. Те стога, други циклус „Ехо етике” захуктава и згушњава мотиве, ритам, поруке. Одзиви књижевности, поезији, речима се усложњавају, у другом циклусу, а међу најснажнијим стиховима у целој збирици су свакако ови:

„Просуше се ријечи, а ријеч је вјера

За ријеч су се увијек мијењале главе

Перо као сабља бјеше људства мјера

Никада за сребро или зрнце славе!”

                                                            („Живиш, Петре”)

Верује у моћ речи. За њега се уметност рађа из потребе за исказивањем и комуникацијом, јер човек тада усмерава пажњу на свој унутрашњи свет.

            Рефлексија данашњице даље у циклусима „Ехо душе” и „Ехо естетике” превазилази свакодневно и постаје рефлексија наслеђа, историје и прошлости. Као што је према грчкој митологији нимфа Ехо могла само да понавља гласове, речи, као последицу превелике љубави према Нарцису, тако и песник само може да у стиховима понавља нашу судбину и да буде стуб на којем почива извор тог одјека, тог завичајног и творачког, националног и универзалног звука, песме. Одјек је код Зивлака само за позитивно, само да се умножавају добре ствари:

„За добро – добротом,

За љубав – љубављу!”

                                    („Глоријана”)

            Православна духовност овде је заступљена у одсевима, назнакама али довољним да захвате њене архетипске одлике, историју српске културе и писмености. Зивлак није само обновио хришћанске православне мотиве у књизи, већ је изградио сопствени поетички образац, као духовно промишљање у вези са националним и личним идентитетом у ширем контексту. У песмама проналази смисао човековог постојања у космичком поретку и хришћанском доживљају, у промишљеном унутрашњем дијалогу са Богом:

„До висина, до нигдина,

И славу, и милост,

Богомладенца Сина;

Никада туђи, Завјет и снагу, име и част –

Никоме не дамо! ”

                        („Глоријана”)

            Поента као песничког поступка онеобичавања, омиљена је и веома ефектна јер се тако наглашавју поруке.

            Зивлак се у песмама истински преображава, суочава се са неправдом, сусреће са заборавом у покушају да га превазиђе, али надасве освешћује наше постојање у овом свету, чиме се обнавља он који ствара ове песме, али и сви који их читају.

            Овде је песничка слика пре свега жива, смењују се миркосцене које су реалистичке, пуне људи, боја, укуса, мириса, светлости, сенки и таме и оне универзалне са порукама. Песничка географија Немање Зивлака врло је јасно дефинисана и омеђена. Уколико би на мапи песникове географије требало да означимо основне локације, пре свега бисмо означили простор Републике Српске, као песников завичај, али и бројне светске локације где су расејани људи из те постојбине. Песникови простори су: Романија, Динара, Озрен, Грмеч, Мањача, Златибор, Петрова гора, Морава, Ибар, Неретва, Сава, Сана и француска Сена, али и руски Дон, „малена руска трговина” на крају једне улице где га сретну његови „расеобљени” („Сеобе”). Ови пејзажи се често смењују као позорнице у позориштима, те видимо центар и периферију, продавнице, малене улице, урбане велеграде, па сеоске куће, шљивик, али и места од посебног културног значаја, Јордан, Стражилово, Дрина, Запорожје, Босна, Неретва... Видимо живот и животност у сваком облику.

            Он у својој поезији помиње конкретне личности и дела српске културе који заузимају специфичан простор у његовом песништву. Тиме Зивлак ствара мапу личности и дела којима преноси специфичне поруке. Кроз овако живе микросцене пролазе и најразличитији људи, попут обичних мушкараца и жена којима даје честа српска имена: Момир и Јелена, Сима, Петар, галерија анонимних ликовова оживљених Зивлаковим пером. Ту су и антички богови и српски свеци, Свети Сава и Свети Симеон, кнез Лазар, па познати српски књижевници: Кочић, Шантић, Миљковић, Ћопић, Дис, Лаза Костић, Црњански, Домановић, Нушић, Пандуровић и други. Песничке слике су вишезначни широки видици, у себи носе стварност обичних, малих, анонимних људи са којима се једноставно поистовећујемо, али и позадине и оно што читамо између редова.

            Поезију Немање Зивлака карактерише специфичан осећај родољубља, али као универзалне људске категорије. Родољубље је за њега самосвест о томе ко смо, шта смо, и где смо — не нужно као један национ, него као људи у најширем смислу. У овој збрици још одјекују љубав, одговорност и пожртвовање.

            Идеја на којој је заснована цела књига —је да књига разговара са читаоцем, да читајући поезију сам себе запита ко је да би као такав и самосвестан себе и свога бивствовања могао прићи другом човеку, без обзира на нацију, боју коже, пол или нешто друго. Само на тај начин, дакле ако је свестан себе и данашњем времену препуном гажења људског достојанства, понижавања обичног човека, ипак можемо очекивати да живимо достојанствено, дакле само ако знамо ко смо и шта смо. Може да се закључи да ова збирка неће бити једнократни одјек песника, већ да ће се ови вишеструки одјеци започети овде, наставити и даље у другим збрикама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: