detalj slike: KRK Art dizajn

Verujem

Verujem da si tu,

Da postojiš,

Stvaran i življi od svih živih,

Krotak i brz da pomogneš, umiriš,

Zakriliš.

Jedina svetlost u mraku života,

Uteha i oprost

Od utrobe do groba.

Uzimaš radi odmora,

Kad se duša zasiti tela,

Tad se ka Tebi uznosi cela.

Ti je prihvataš kao i za života,

Kao i svakog zemaljskog stvora,

Ubiraš kao plodove sa zemlje.

Sa nje ponikli, pa se u nju skrili,

Tobom vođeni, uvek Ti mili.

Puteva zaista ima mnogo,

Al jedan je prvi, kad hodaš sa Bogom.

Prostireš ga pred svakog čoveka

I kao da vidim ruke sa neba

Koje ka meni, ka nama širiš

I u svakome od nas živiš!

Ujutru budiš, uveče uspavljuješ,

Za svako vreme, čas i sekund

U svako biće veruješ.

Tkaješ u dušu tu svoju veru

I čekaš da vidiš decu na delu.

Raduješ se pokajanju i životnom

Obnavljanju.

Iskušenja mišlju šalješ

Al spasenje njima daješ.

Ne stradamo mi zbog Tebe,

Već zbog gordih, jadnih sebe.

Okrenutih ne ka Tebi,

Već ka ovom jadnom sebi.

I strpljivo uvek čekaš

Do poslednjeg trena motriš

Na tu živu dušu svoju,

Osluškuješ da li čuješ

Odvajanje od poroka,

Uzdizanje iznad toga,

One reči Tebi važne:

Verujem u Jednog Boga!

Među grobovima

Dolazim na mesto sa kog se ne vraća,

Gde se čovek prvo priseti svih ružnih

Reči, pogrda, nesuglasica, uvreda,

Poniženja, protivrečenja, svađa...

Valjda je uvek kajanje jače od lepih uspomena

I onog beskrajno dugog opraštajućeg trena...

Toliko iste i svejedne, sada i ovde bezvredne.

Naslagane ploče vredne ili skupe,

Hladne kao guje i pomalo ljute.

Ponosito stoje dok vekove broje,

Neke čak i manje, dok ih stiska granje,

Crni trn, obala i korov

I sve ostale nečasti

Što korenjem svojim prodiru u kosti.

Gore je svetlo, dole je tama,

A praznina neka putuje međ nama.

Niti da se smeješ, niti da tuguješ,

U tišini stojiš i moliš da čuješ:

Hvala što ste došli ili dođite opet...

I pitaš se vredi li, čuju li, vide li,

Šta bi sada hteli?

A promuklo grlo ne može da veli

Ni šta želi, ni šta misli,

Tek poneku rečenicu u beznađu smisli:

Da iznesemo što smo doneli,

Da jedemo ono što su voleli.

Od hleba i soli sada nema vajde,

Ali kako kažu: valja se, pa ajde.

Da l su bili gladni, ti počivši jadni?

Ne mislim na hleba, već što duši treba.

Kadimo i prelivamo,

A u sebi molimo...

Svako kako zna, svako kako ume

I moje i tvoje mucanje Bog razume.

Ne sluša On reči, jer zna šta ćeš reći.

On osluškuje srce, pa ako tuguje –

On se sprema da deluje;

A ako se raduje –

Gospod će da smiruje.

Leže nizovi ploča, sve iste mermerne grede,

Povikuju i spominju,

Nekako i opominju,

Da smo tamo uvek bliže,

Jer se uvek može niže –

Nekad niže, Bogu bliže,

A nekada u jalovište.

Ko da ječe, ko da cvile

I strogo sa slika krive,

Što se više ne molimo,

Zlo iz sebe izgonimo.

Oni plaču: Molite se, pomozite,

Oprostite!

Kad izađeš iz kamena

Ostaje ti uspomena,

Spomenik do spomenika,

Brat do brata,

Krvnik do krvnika,

Sve je jedna prilika.

Šta je onda važno?

Šta je svađa, prekor, bol,

Nerazumevanje, nesloga –

Doći ćeš jednom do novog groba,

Pa ponovo do novog

I tako na hiljade.

I tebe će nekad da se sećaju i pamte...

Obilaze ili oplakuju,

Ali nauči ih da se mole, a ne tuguju...

Vera i molitva čine spasenje,

Božije je dete i kad je grumenje.

U sebi nosi spomen na Golgotu

I raspenje,

Jer nakon njega dolazi Vaskrsenje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: