детаљ слике: КРК Арт дизајн

Верујем

Верујем да си ту,

Да постојиш,

Стваран и живљи од свих живих,

Кротак и брз да помогнеш, умириш,

Закрилиш.

Једина светлост у мраку живота,

Утеха и опрост

Од утробе до гроба.

Узимаш ради одмора,

Кад се душа засити тела,

Тад се ка Теби узноси цела.

Ти је прихваташ као и за живота,

Као и сваког земаљског створа,

Убираш као плодове са земље.

Са ње поникли, па се у њу скрили,

Тобом вођени, увек Ти мили.

Путева заиста има много,

Ал један је први, кад ходаш са Богом.

Простиреш га пред сваког човека

И као да видим руке са неба

Које ка мени, ка нама шириш

И у свакоме од нас живиш!

Ујутру будиш, увече успављујеш,

За свако време, час и секунд

У свако биће верујеш.

Ткајеш у душу ту своју веру

И чекаш да видиш децу на делу.

Радујеш се покајању и животном

Обнављању.

Искушења мишљу шаљеш

Ал спасење њима дајеш.

Не страдамо ми због Тебе,

Већ због гордих, јадних себе.

Окренутих не ка Теби,

Већ ка овом јадном себи.

И стрпљиво увек чекаш

До последњег трена мотриш

На ту живу душу своју,

Ослушкујеш да ли чујеш

Одвајање од порока,

Уздизање изнад тога,

Оне речи Теби важне:

Верујем у Једног Бога!

Међу гробовима

Долазим на место са ког се не враћа,

Где се човек прво присети свих ружних

Речи, погрда, несугласица, увреда,

Понижења, противречења, свађа...

Ваљда је увек кајање јаче од лепих успомена

И оног бескрајно дугог опраштајућег трена...

Толико исте и свеједне, сада и овде безвредне.

Наслагане плоче вредне или скупе,

Хладне као гује и помало љуте.

Поносито стоје док векове броје,

Неке чак и мање, док их стиска грање,

Црни трн, обала и коров

И све остале нечасти

Што корењем својим продиру у кости.

Горе је светло, доле је тама,

А празнина нека путује међ нама.

Нити да се смејеш, нити да тугујеш,

У тишини стојиш и молиш да чујеш:

Хвала што сте дошли или дођите опет...

И питаш се вреди ли, чују ли, виде ли,

Шта би сада хтели?

А промукло грло не може да вели

Ни шта жели, ни шта мисли,

Тек понеку реченицу у безнађу смисли:

Да изнесемо што смо донели,

Да једемо оно што су волели.

Од хлеба и соли сада нема вајде,

Али како кажу: ваља се, па ајде.

Да л су били гладни, ти почивши јадни?

Не мислим на хлеба, већ што души треба.

Кадимо и преливамо,

А у себи молимо...

Свако како зна, свако како уме

И моје и твоје муцање Бог разуме.

Не слуша Он речи, јер зна шта ћеш рећи.

Он ослушкује срце, па ако тугује –

Он се спрема да делује;

А ако се радује –

Господ ће да смирује.

Леже низови плоча, све исте мермерне греде,

Повикују и спомињу,

Некако и опомињу,

Да смо тамо увек ближе,

Јер се увек може ниже –

Некад ниже, Богу ближе,

А некада у јаловиште.

Ко да јече, ко да цвиле

И строго са слика криве,

Што се више не молимо,

Зло из себе изгонимо.

Они плачу: Молите се, помозите,

Опростите!

Кад изађеш из камена

Остаје ти успомена,

Споменик до споменика,

Брат до брата,

Крвник до крвника,

Све је једна прилика.

Шта је онда важно?

Шта је свађа, прекор, бол,

Неразумевање, неслога –

Доћи ћеш једном до новог гроба,

Па поново до новог

И тако на хиљаде.

И тебе ће некад да се сећају и памте...

Обилазе или оплакују,

Али научи их да се моле, а не тугују...

Вера и молитва чине спасење,

Божије је дете и кад је грумење.

У себи носи спомен на Голготу

И распење,

Јер након њега долази Васкрсење.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: