|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Lekar
Gužva je u Urgentnom, ponedeljak popodne. Mladi stažista Slobodan, trči iz sobe u sobu noseći nečiju dokumentaciju u rukama. Prošlo je skoro tri meseca kako je predao papire za Norvešku, čeka da ga pozovu. Moglo bi biti ovih dana, eh kada bi... Sada su dovezli neke momke, lakša saobraćajka, ni lomovi nisu bogzna kakvi, moraće da pričekaju sat, dva, možda i više, upravo se rade dve reanimacije... Na klupi u čekaonici, izbezumljen sredovečan čovek, sav u opekotinama. ― Ovaj neka sedi tu, za sada, dobacuje jedna sestra, malo ga oprljilo, moramo da sredimo prvo klinca ― pokazuje u pravcu ispovraćanog mladića na kolicima. Nečim se overdozirao. ― Pu, majku im narkomansku ― frflja, sebi u bradu, stariji čovek koji je iz nekih razloga izuo cipele i noge u probušenim čarapama podigao na zelenu klupu. Jedna doktorka teši devojku čiji je momak, u tučnjavi izboden, malopre preminuo u sanitetskom vozilu, dok ženica u zelenom kaputu, vidno uznemirena, pogledom traži nekoga kada god se otvore dvokrilna staklena vrata, od kojih je nervozni tehničar, svaki put, kad prođe rutinski odguruje. Majka joj je unutra, čula je kad su je dovezli, kako je ovaj šaljivdžija zlokobno rekao: „Nemamo više mesta ljudi, babu ćemo da izbacimo kroz prozor.“
***
Ceo dan oka nije sklopio, izdrži još malo, i živi svoje ime ― teši se u mislima Slobodan, ulazeći da obavi pregled pacijenta čiju dokumentaciju još uvek izgubljeno gužva u rukama. Pregled, skener, tumačenje rezultata, obično je neko od iskusnijih lekara bio uz njega. Ni danas se profesor nije pojavio, već peti dan je u Lozani na simpozijumu... Okej, uostalom, sam ne znači i bespomoćan, naročito ako te pacijenti gledaju kao Boga, koji se presvučen u beli mantil direktno prizemljio u Urgentni. *** Pa još i ovo malopre... Ne, nije tražio, nikada ne bi, nije čak ni očekivao. Ovo je prvi put, ako izuzmemo onu malu zahvalnost za komšijsku ispomoć, kod ono dvoje staraca u zgradi. Udubljen u svoje misli, izašao je u hodnik da zamoli sestru za jaču duplu... Upravo tada, kao katapultiran, iz jedne sobe izlete doktor Spasić sa dvojicom starijih kolega. Pogledi im se u magnovenju sretoše, i zamakvši već za ugao, do njega dopre dobro poznati bariton: „Kolega, popravite taj izgužvani mantil“. Namah se zaustavi, obema rukama ispravi kragnu, spusti pogled naniže, u trenutku osetivši kako mu kroz celo telo probi ledeni znoj. Krv mu jurnu u glavu, pritisak udari u slepoočnice, znao je da je crven do korena kose. Bila je tu... Novčanica... U onom bunilu samo ju je strpao u džep. Nije primetio da viri, baš tu, gore, kod imena i prezimena, gde je iza onoga Dr trebalo nedvosmisleno da piše Bog, i ništa se od ovoga ne bi dogodilo.
|
