|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Лекар
Гужва је у Ургентном, понедељак поподне. Млади стажиста Слободан, трчи из собе у собу носећи нечију документацију у рукама. Прошло је скоро три месеца како је предао папире за Норвешку, чека да га позову. Могло би бити ових дана, ех када би... Сада су довезли неке момке, лакша саобраћајка, ни ломови нису богзна какви, мораће да причекају сат, два, можда и више, управо се раде две реанимације... На клупи у чекаоници, избезумљен средовечан човек, сав у опекотинама. ― Овај нека седи ту, за сада, добацује једна сестра, мало га опрљило, морамо да средимо прво клинца ― показује у правцу исповраћаног младића на колицима. Нечим се овердозирао. ― Пу, мајку им наркоманску ― фрфља, себи у браду, старији човек који је из неких разлога изуо ципеле и ноге у пробушеним чарапама подигао на зелену клупу. Једна докторка теши девојку чији је момак, у тучњави избоден, малопре преминуо у санитетском возилу, док женицa у зеленом капуту, видно узнемиренa, погледом тражи некога када год се отворе двокрилна стаклена врата, од којих је нервозни техничар, сваки пут, кад прође рутински одгурује. Мајка јој је унутра, чула је кад су је довезли, како је овај шаљивџија злокобно рекао: „Немамо више места људи, бабу ћемо да избацимо кроз прозор.“
***
Цео дан ока није склопио, издржи још мало, и живи своје име ― теши се у мислима Слободан, улазећи да обави преглед пацијента чију документацију још увек изгубљено гужва у рукама. Преглед, скенер, тумачење резултата, обично је неко од искуснијих лекара био уз њега. Ни данас се професор није појавио, већ пети дан је у Лозани на симпозијуму... Океј, уосталом, сам не значи и беспомоћан, нарочито ако те пацијенти гледају као Бога, који се пресвучен у бели мантил директно приземљио у Ургентни. *** Па још и ово малопре... Не, није тражио, никада не би, није чак ни очекивао. Ово је први пут, ако изузмемо ону малу захвалност за комшијску испомоћ, код оно двоје стараца у згради. Удубљен у своје мисли, изашао је у ходник да замоли сестру за јачу дуплу... Управо тада, као катапултиран, из једне собе излете доктор Спасић са двојицом старијих колега. Погледи им се у магновењу сретоше, и замаквши већ за угао, до њега допре добро познати баритон: „Колега, поправите тај изгужвани мантил“. Намах се заустави, обема рукама исправи крагну, спусти поглед наниже, у тренутку осетивши како му кроз цело тело проби ледени зној. Крв му јурну у главу, притисак удари у слепоочнице, знао је да је црвен до корена косе. Била је ту... Новчаница... У оном бунилу само ју је стрпао у џеп. Није приметио да вири, баш ту, горе, код имена и презимена, где је иза онога Др требало недвосмислено да пише Бог, и ништа се од овога не би догодило.
|
