detalj slike: KRK Art dizajn

Mirjana Štefanicki Antonić: Književnost - dosanjano nebo

BIOBIBLIOGRAFIJA (klik)

Pišem o čoveku, lirskom subjektu, o prirodi... Priroda je lek i priroda nam daje sve. Samo moramo znati kako se ophodimo sa njom, jer je ona bitan činilac naših života. Priroda nam pomaže da volimo i da budemo voljeni, da stvaramo... Pisanje je dar koji se ne prima, nego zaslužuje. Nema savršenog odgovora na ovo pitanje. Sve je savršeno i nesavršeno. Sve je dorečeno i nedorečeno.

Književni ESNAF

Književna radionica „KORDUN“

Neda Gavrić – Banja Luka – Novi Sad, 13.12.2024.

Svaka knjiga ima svoj životni ciklus. U procesu pisanja često dolazi do preispitivanja i promene perspektive. Kako su se Vaši stavovi prema književnosti menjali tokom godina?

Uzlazna linija je konstanta u mom književnom radu. Moji počeci su bili u osnovnoj školi, u Petrovaradinu. Ljubav prema pisanoj reči – čitanju knjiga, u meni su zadojili roditelji, još od malih nogu. Na tome sam im veoma zahvalna. Kada sam naučila da pišem i čitam, kupili su mi komplet knjiga, tvrdih korica, edicije „Lastavica“. Ne sećam se ko je bio izdavač te edicije. Kupili su mi i uzani, drveni, ormar, sa policama, teget plave boje, za knjige. Sa mojih petnaest godina, moja tata Miša bi me odvodio u svoju kancelariju, subotom i nedeljom, posle radnog vremena, državnim praznicima, tražeći i da dežura, da bih mogla da prekucavam svoje pesme i kratke priče, koje sam pošavši u srednju školu slala u raznorazne časopise za književnost. Ubrzo su mi kupili daktilo – pisaću mašinu, marke TOPS M2, koje je u ondašnjoj mojoj domovini Jugoslaviji, bio proizvođač Tovarna pisarniških strojev in precizne mehanike, Ljubljana, Slovenija. Daktilo – pisaću mašinu čuvam i dan danas, kao i pojedine časopise, iz tog doba, koje sam pribavila. U toj pisaćoj mašini je cela jedna prohujala epoha.

U moru savremenih autora, kako prepoznajete jedinstven glas u sopstvenom pisanju? Postoji li način na koji se trudite da zadržite autentičnost svog izraza?

Čitam i pišem ceo svoj život. Svako je kapetan u svom stvaralačkom opusu, ali i svaki brod nosi svoje boje zastave. Bitan je pravac, a sposobnost, rad i kompas čine svoje... da se pronađe luka kojoj pripadaš.

Svaki put, kada stvaram, poezija me čini jačom. Ta jačina se ogleda u mojim knjigama. Imaginacija je jedno, a nadahnuće i iskrena emocija je nešto sasvim drugo. Često imam običaj da kažem da je moj talenat miraz dobijen od Boga. Po toponimskom odredištu, imala sam do sada, tri faze u svome pisanju. Nazvala bih to – Majurska faza, u detinjstvu i mladosti, u Petrovaradinu. Zatim – Limanska faza. Živela sam četvrt veka u Novom Sadu, u drugoj zoni grada – Liman 1, pored reke Dunav i čuvenog, evropskog kupališta „Štrand“. Zatim nastaje moja Novonaseljska faza u pisanju, preseljenjem u dom mojih divnih roditelja, koji su preminuli na moju veliku žalost. Preselila sam se u deo grada u Novom Sadu – Novo naselje... U tom stanu sam napravila sebi stvaralački i radni studio.

Moj stil pisanja se tokom godina menjao, kao i teme o kojima sam pisala, što je sve zavisilo od toga gde sam stanovala i crpela ideje... Naprosto, Pesnikinja je bila zatočena u svetlosti jednog trena. Nosila sam liriku u duši... Moje knjige su svedoci tih proteklih godina i odredišta gde su nastajale: “Noći žene Majurkinje”,  1995, “Prelet ptica nebom limanskim”, 2014, “Vez rađen rukom Moje Majke”, 2018.

Dragi ljudi, slike, mirisi, boje majurskih polja, vinogradi i sumporisani podrumi, neprevrelo vino, komina u zrenju, žito u klasanju, opojne bulke, bat konjskih kopita po ulicama, pod kaldrmom. Nebo indigo boje, majursko nebo, ostaće moja trajna i večita inspiracija i nadahnuće.

Na koji način birate dela koja će biti predmet Vaših književnih kritika i recenzija, i koji su vam ključni elementi za analizu?

Ne biram dela. Naprosto knjige same “dolaze” do mene. Obratio mi se 2000. godine vlasnik, direktor i urednik jedne izdavačke kuće, da napišem recenziju za knjigu poezije mog druga iz studentskih dana, koga sam ja preporučila izdavaču. Tada sam napisala prvu recenziju, koju sam naslovila „Lipe ispod Petrovaradina“. Napisala sam preko sto trideset recenzija i prikaza. Više ih ne brojim. Recenzije su objavljivane u knjigama poezije za odrasle, poezije za decu, kratkih priča, romana, blogerskih zapisa, realističke proze. Napisala sam nekoliko tekstova, koje sam čitala na otvaranju slikarskih izložbi i objavila ih u mojim knjigama. Prikazi su objavljivani u časopisima za književnost, umetnost, kulturu i nauku. Pisci su mi uglavnom poklanjali svoje knjige, uz molbu da napišem recenziju ili prikaz. U nekim knjigama sam bila urednik, redaktor, lektor, korektor i recenzent. Mnoge knjige savremenih pisaca sam pročitala, ali vremenski ne postižem da napišem svoj utisak, mada bih to rado učinila, jer mi se sadržaj knjiga dopao. Objavila sam knjige u renomiranoj Izdavačkoj kući Prometej iz Novog Sada – ,,Knjiga o knjigama – Recenzije i prikazi“, 2021. koja sadrži str. 430 i ,,Knjiga o knjigama 2 – Recenzije i prikazi“, 2024.

U recenzijama i prikazima pišem o onome što u samom delu dotakne moju dušu. Pišem “jezikom“ Pesnikinje. To su lirsko – epski zapisi, bez elemanata zlonamerne kritike. U delima tražim esenciju onoga što je najlepše, što mislim da će radovati i čitaoce. Ono što mogu i da pohvalim i da dam podstrek piscu... Pisanje je za mene izazov duše – buđenje i snevanje. Pri tom, rad na sebi, moraju da imaju odjeka i da neuhvatljivo se ovaploti u uhvatljivo.

Pišem o čoveku, lirskom subjektu, o prirodi... Priroda je lek i priroda nam daje sve. Samo moramo znati kako se ophodimo sa njom, jer je ona bitan činilac naših života. Priroda nam pomaže da volimo i da budemo voljeni, da stvaramo... Pisanje je dar koji se ne prima, nego zaslužuje. Nema savršenog odgovora na ovo pitanje. Sve je savršeno i nesavršeno. Sve je dorečeno i nedorečeno.

Kakva je, i ima li interakcije između poetike i književne kritike u savremenoj literaturi?

Uglavnom sam čitala sabrane književne kritike mojih koleginica i kolega – savremenika. Interakcija postoji, u smislu prepletaja liričnosti sa serioznim tekstovima. U mnogome zavisi i od samog senzibiliteta recenzenta, od njegove ljubavi prema poeziji… Sve kockice se sastavljaju u raznobojnom mozaiku književnog iskaza i izraza, kritičarevog unutrašnjeg bića. Pojedini književni teoretičari su zagovornici da u knjigama ne treba da postoje predgovori, recenzije, da čitalac sam promišlja o pročitanom delu. Jedan profesor engleske književnosti, iz Buenos Ajresa, Argentina, govorio je svojim studentima da nikako ne čitaju kritike, predgovore, pogovore, recenzije i beleške o piscima. Iako će tako razumeti manje, barem će uživati i slušati nečiji glas, kako im, kroz knjigu, priča. Čitalac je taj koji će odlučiti da li će čitati samo sadržaj knjige, bez recenzije.

Kultura okupljanja oko knjiga i čitanja se može činiti izgubljenom u ovom modernom svetu. Koje promene biste voleli da vidite u načinu na koji ljudi pristupaju knjigama i književnosti u budućnosti?

Ljudi treba da se više i samoobrazuju, pored redovnog školovanja, samim tim i da više čitaju. Prelep je osećaj kada držiš knjigu u rukama i čitaš, a njene korice mirišu na boju iz štamparije ili šire opoj biblioteke. Knjige isključivo čitam u papirnatom obliku, a ne u elektronskom, preko lap topa ili kompjutera. To se zove čežnja za lepotom. Čitanje da bude utočište… Tišina i  muk, ali i vrisak i jauk. Tihovanje u svim danima i životnim dobima. Susretanje sa samoćom i nepreglednim ispisanim stranicama, u nekim novim letovima, iznad novih prostora. Obgrljivati Vaseljenju celu. Da bude srećan let u dosanjano nebo koje se zove Književnost.

Da li verujete da se čitalačka kultura menja ili evoluira?

O ovome mogu da kažem samo iz mog okruženja. Decu treba podsticati da čitaju čim nauče da čitaju i pišu. Kao male voditi ih, učlaniti u biblioteku, da dožive čaroliju tih prostorija, sa policama prepunih knjiga, taj osećaj biranja i iznajmljivanja knjiga. Moja deca i unuci su tome učeni i naučeni i vole da čitaju. Pošto dobijam na poklon ilustrovane knjige poezije za decu, od mojih koleginica i kolega, savremenih pisaca, moj unuk od osam godina ih čita sam, a unučica od šest godina ih prelistava i tumači slike u bojama u knjizi. Pesme za decu joj čitaju roditelji ili ja. Moji veliki unuci, od šesnaest godina i četrnaest godina, čitaju knjige iz školske lektire i knjige koje su predmet njihovog interesovanja. Takođe znam, da uglavnom “pisci čitaju pisce”. Nisam baš sigurna da se čitalačka kultura menja i razvija. Ljudi imaju svoja različita interesovanja, različitih su struka i stepena obrazovanja, bore se sa egzistencijom i svakodnevljem, te im je vrlo malo poznato podataka iz književnosti… Mislim da treba čitati, pojedine knjige, sa osećanjem oduševljenja, pisce koji su  učinili sebe i svoje delo besmrtnim, naravno kao i savremene pisce. Svako delo nosi pečat piščeve duše, veličine emocija, pretočenih impresija..

Na koji način se Vaša dela povezuju sa aktuelnim sociokulturnim trendovima, vidite li književnost kao sredstvo za pokretanje promena?

Neka dela nisu samo imaginacija, fikcija, niti pisana na zadatu temu, vezano za književne konkurse. U svim segmentima društva postoje događanja. Naročito u današnje vreme previranja. U mojim pesmama i književnim kritikama ima elemenata aktuelnosti, kada me zapljusnu i inspirišu. Verujem u književnost, koja postoji vekovima, kao i druge vrste umetnosti i samim tim čuje se njen glas i uvek će se ćuti, koje će uticati na promene u društvu i napretku u kulturi... Evo, na primer, Enheduana ( sredina 23. veka p. n. e, Mesopotamija) bila je drevna sumerska pesnikinja, sveštenica, ratnica, vladarka, astronom, koja se smatra prvim književnim autorom u istoriji. Ona se takođe navodi i kao prvi autor koji je potpisao svoje delo. Postavila je standarde za poeziju i formu molitve koja će duboku uticati na Bibliju i homerske himne, pa samim tim i na čitav tok svetske književnosti.

Na koji način pružate podršku novim, mladim talentima u književnosti i kulturi? Šta smatrate ključnim za razvoj mladih autora?

Iz moga pedesetogodišnjeg iskustva bavljenja sa književnošću, smatram da talenata u književnosti ima dve vrste. To su pisci biološki, po godinama, koji su mlađi. Poeziju i kratke priče nadahnuto pišu i đaci u osnovnim i srednjim školama, koji svoje radove objavljuju u školskim časopisima. Pišu i studenti ovdašnjeg doba. Imala sam prilike da čitam naročito njihovu poeziju, jer je više pišu i da napišem nekoliko recenzija za knjige – prvence. Druga kategorija “mladih” talenata su pisci, koji su u svom zrelom dobu, sa preko šezdeset i više godina, objavili svoje prvence. Najviše su to bile knjige poezije, u dosluhu sa po nekom kratkom pričom. Za njihove knjige sam takođe pisala recenzije. Čitajući njihova dela bila sam na neki način i redaktor i ukazivala im na propuste i usmeravala ka obliku dela, koje će imati “svoju težinu”. Išla sam na promocije i govorila o tim knjigama, što činim i danas. Moje kolege, savremeni pisci su penzioneri, radnici, tehničari, inženjeri, pravnici, ekonomisti, lekari… Mladi autori treba što više da čitaju, da se edukuju, da posećuju književne večeri i manifestacije, književno – umetničke kolonije. Obzirom da najviše pišu poeziju, treba da budu u dosluhu sa Muzom Euterpom… Euterpa (grčki, razveseljavanje) iz grčke mitologije jedna je od devet Muza, Zeusova i Mnemozinina kći. Zaštitnica je muzike, a posle je postala zaštitnica lirske poezije.

Pripremate li nešto novo za nastupajuću godinu?

Pored slatkih porodičnih obaveza, svaki slobodan trenutak koristim da čitam i zapisujem. Otvorila sam tri foldera, na lap topu, sa radnim naslovima: „Plave pesme“,  „Plave recenzije“ i „Plave priče“. U foldere sam sabrala moje ranije, neobjavljene radove i u koje polako dodajem nove priloge. Ne žurim sa novom knjigom. Nisam nestrpljiva. Ove godine 2024, objavljena mi je knjiga recenzija i prikaza, koja još nije zvanično promovisana. Verujem da će se dogoditi i to. „Mudrost nema potrebe da viče“ – narodna poslovica. Kada izađe nova, za tri, pet godina – biće dobro. To je danas najčešće pogreška onih koji pišu, (hajde da imam što više knjiga – tako sam bolji pisac). Kod tih pisaca nije važan kvalitet, nego kvantitet. Umetničko, književno delo, se brusi kao dragi kamen.

           Često pominjem Lazu Lazarevića, koji je sa devet pripovedaka uveo srpsku književnost u evropske okvire. Recimo, od Bodlera je ostala zbirka   „Cveće zla“, od Vitmena „Vlati trave“ i to je sasvim dovoljno. Kad je Ivo Andrić umro, sabrana dela su mu       brojala dvanaest knjiga i to neke od njih su tanjušne. „Sarajevsku hroniku“ je pisao preko trideset godina i izašla je posle njegove smrti (1974), sa naslovom „Omer paša Latas“. Naravno nezavršena i u fragmentima... Na primer, beloruska istraživačka novinarka i književnica Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič (1948, Stanislav, Ukrajinska SSR, Sovjetski savez), koja objavljuje dela na ruskom jeziku, dobitnica je Nobelove nagrade za književnost u 2015. godini,  svoje delo „Rat nema žensko lice“ je stvarala četrdeset  godina.

Uverena sam da još niko nije čestito i pažljivo pročitao ni to što sam već napisala. Možda će kad – tad doći vreme i za to...  Znam samo da je mojih prvih sedam, samostalnih, knjiga poezije, (koje su objavljene u periodu od 1993. godine do 2014. godine),  pažljivo pročitao i analizirao, zatim napisao knjigu, prof.  dr Milovan Gočmanac, iz Kruševca. Knjiga je naslovljena „Ingenijum uzvišenog stila – O književnom delu Mirjane Štefanicki Antonić“, Svitak, Požega, 2020. Veliko hvala profesoru Gočmancu.

           ,,Dobra trava polako raste“ - kaže narod.

           „Potrebno je puno očajavanja, nezadovoljstava i razočaranja da bi se napisala šaka zbilja dobrih pesama. Ali nije za svakog da piše, pa čak ni da ih čita“.  - Čarls Bukovski

Novi Sad, 9. decembar 2024.

PODELITE OVAJ TEKST NA: