детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мирјана Штефаницки Антонић: Књижевност - досањано небо

БИОБИБЛИОГРАФИЈА (клик)

Пишем о човеку, лирском субјекту, о природи... Природа је лек и природа нам даје све. Само морамо знати како се опходимо са њом, јер је она битан чинилац наших живота. Природа нам помаже да волимо и да будемо вољени, да стварамо... Писање је дар који се не прима, него заслужује. Нема савршеног одговора на ово питање. Све је савршено и несавршено. Све је доречено и недоречено.

Књижевни ЕСНАФ

Књижевна радионица „КОРДУН“

Неда Гаврић – Бања Лука – Нови Сад, 13.12.2024.

Свака књига има свој животни циклус. У процесу писања често долази до преиспитивања и промене перспективе. Како су се Ваши ставови према књижевности мењали током година?

Узлазна линија је константа у мом књижевном раду. Моји почеци су били у основној школи, у Петроварадину. Љубав према писаној речи – читању књига, у мени су задојили родитељи, још од малих ногу. На томе сам им веома захвална. Када сам научила да пишем и читам, купили су ми комплет књига, тврдих корица, едиције „Ластавица“. Не сећам се ко је био издавач те едиције. Купили су ми и узани, дрвени, ормар, са полицама, тегет плаве боје, за књиге. Са мојих петнаест година, моја тата Миша би ме одводио у своју канцеларију, суботом и недељом, после радног времена, државним празницима, тражећи и да дежура, да бих могла да прекуцавам своје песме и кратке приче, које сам пошавши у средњу школу слала у разноразне часописе за књижевност. Убрзо су ми купили дактило – писаћу машину, марке TOPS М2, које је у ондашњој мојој домовини Југославији, био произвођач Tovarna pisarniških strojev in precizne mehanike, Љубљана, Словенија. Дактило – писаћу машину чувам и дан данас, као и поједине часописе, из тог доба, које сам прибавила. У тој писаћој машини је цела једна прохујала епоха.

У мору савремених аутора, како препознајете јединствен глас у сопственом писању? Постоји ли начин на који се трудите да задржите аутентичност свог израза?

Читам и пишем цео свој живот. Свако је капетан у свом стваралачком опусу, али и сваки брод носи своје боје заставе. Битан је правац, а способност, рад и компас чине своје... да се пронађе лука којој припадаш.

Сваки пут, када стварам, поезија ме чини јачом. Та јачина се огледа у мојим књигама. Имагинација је једно, а надахнуће и искрена емоција је нешто сасвим друго. Често имам обичај да кажем да је мој таленат мираз добијен од Бога. По топонимском одредишту, имала сам до сада, три фазе у своме писању. Назвала бих то – Мајурска фаза, у детињству и младости, у Петроварадину. Затим – Лиманска фаза. Живела сам четврт века у Новом Саду, у другој зони града – Лиман 1, поред реке Дунав и чувеног, европског купалишта „Штранд“. Затим настаје моја Новонасељска фаза у писању, пресељењем у дом мојих дивних родитеља, који су преминули на моју велику жалост. Преселила сам се у део града у Новом Саду – Ново насеље... У том стану сам направила себи стваралачки и радни студио.

Мој стил писања се током година мењао, као и теме о којима сам писала, што је све зависило од тога где сам становала и црпела идеје... Напросто, Песникиња је била заточена у светлости једног трена. Носила сам лирику у души... Моје књиге су сведоци тих протеклих година и одредишта где су настајале: “Ноћи жене Мајуркиње”,  1995, “Прелет птица небом лиманским”, 2014, “Вез рађен руком Моје Мајке”, 2018.

Драги људи, слике, мириси, боје мајурских поља, виногради и сумпорисани подруми, непреврело вино, комина у зрењу, жито у класању, опојне булке, бат коњских копита по улицама, под калдрмом. Небо индиго боје, мајурско небо, остаће моја трајна и вечита инспирација и надахнуће.

На који начин бирате дела која ће бити предмет Ваших књижевних критика и рецензија, и који су вам кључни елементи за анализу?

Не бирам дела. Напросто књиге саме “долазе” до мене. Обратио ми се 2000. године власник, директор и уредник једне издавачке куће, да напишем рецензију за књигу поезије мог друга из студентских дана, кога сам ја препоручила издавачу. Тада сам написала прву рецензију, коју сам насловила „Липе испод Петроварадина“. Написала сам преко сто тридесет рецензија и приказа. Више их не бројим. Рецензије су објављиване у књигама поезије за одрасле, поезије за децу, кратких прича, романа, блогерских записа, реалистичке прозе. Написала сам неколико текстова, које сам читала на отварању сликарских изложби и објавила их у мојим књигама. Прикази су објављивани у часописима за књижевност, уметност, културу и науку. Писци су ми углавном поклањали своје књиге, уз молбу да напишем рецензију или приказ. У неким књигама сам била уредник, редактор, лектор, коректор и рецензент. Многе књиге савремених писаца сам прочитала, али временски не постижем да напишем свој утисак, мада бих то радо учинила, јер ми се садржај књига допао. Објавила сам књиге у реномираној Издавачкој кући Прометеј из Новог Сада – ,,Књига о књигама – Рецензије и прикази“, 2021. која садржи стр. 430 и ,,Књига о књигама 2 – Рецензије и прикази“, 2024.

У рецензијама и приказима пишем о ономе што у самом делу дотакне моју душу. Пишем “језиком“ Песникиње. То су лирско – епски записи, без елеманата злонамерне критике. У делима тражим есенцију онога што је најлепше, што мислим да ће радовати и читаоце. Оно што могу и да похвалим и да дам подстрек писцу... Писање је за мене изазов душе – буђење и сневање. При том, рад на себи, морају да имају одјека и да неухватљиво се оваплоти у ухватљиво.

Пишем о човеку, лирском субјекту, о природи... Природа је лек и природа нам даје све. Само морамо знати како се опходимо са њом, јер је она битан чинилац наших живота. Природа нам помаже да волимо и да будемо вољени, да стварамо... Писање је дар који се не прима, него заслужује. Нема савршеног одговора на ово питање. Све је савршено и несавршено. Све је доречено и недоречено.

Каква је, и има ли интеракције између поетике и књижевне критике у савременој литератури?

Углавном сам читала сабране књижевне критике мојих колегиница и колега – савременика. Интеракција постоји, у смислу преплетаја лиричности са сериозним текстовима. У многоме зависи и од самог сензибилитета рецензента, од његове љубави према поезији… Све коцкице се састављају у разнобојном мозаику књижевног исказа и израза, критичаревог унутрашњег бића. Поједини књижевни теоретичари су заговорници да у књигама не треба да постоје предговори, рецензије, да читалац сам промишља о прочитаном делу. Један професор енглеске књижевности, из Буенос Ајреса, Аргентина, говорио је својим студентима да никако не читају критике, предговоре, поговоре, рецензије и белешке о писцима. Иако ће тако разумети мање, барем ће уживати и слушати нечији глас, како им, кроз књигу, прича. Читалац је тај који ће одлучити да ли ће читати само садржај књиге, без рецензије.

Култура окупљања око књига и читања се може чинити изгубљеном у овом модерном свету. Које промене бисте волели да видите у начину на који људи приступају књигама и књижевности у будућности?

Људи треба да се више и самообразују, поред редовног школовања, самим тим и да више читају. Прелеп је осећај када држиш књигу у рукама и читаш, а њене корице миришу на боју из штампарије или шире опој библиотеке. Књиге искључиво читам у папирнатом облику, а не у електронском, преко лап топа или компјутера. То се зове чежња за лепотом. Читање да буде уточиште… Тишина и  мук, али и врисак и јаук. Тиховање у свим данима и животним добима. Сусретање са самоћом и непрегледним исписаним страницама, у неким новим летовима, изнад нових простора. Обгрљивати Васељењу целу. Да буде срећан лет у досањано небо које се зове Књижевност.

Да ли верујете да се читалачка култура мења или еволуира?

О овоме могу да кажем само из мог окружења. Децу треба подстицати да читају чим науче да читају и пишу. Као мале водити их, учланити у библиотеку, да доживе чаролију тих просторија, са полицама препуних књига, тај осећај бирања и изнајмљивања књига. Моја деца и унуци су томе учени и научени и воле да читају. Пошто добијам на поклон илустроване књиге поезије за децу, од мојих колегиница и колега, савремених писаца, мој унук од осам година их чита сам, а унучица од шест година их прелистава и тумачи слике у бојама у књизи. Песме за децу јој читају родитељи или ја. Моји велики унуци, од шеснаест година и четрнаест година, читају књиге из школске лектире и књиге које су предмет њиховог интересовања. Такође знам, да углавном “писци читају писце”. Нисам баш сигурна да се читалачка култура мења и развија. Људи имају своја различита интересовања, различитих су струка и степена образовања, боре се са егзистенцијом и свакодневљем, те им је врло мало познато података из књижевности… Мислим да треба читати, поједине књиге, са осећањем одушевљења, писце који су  учинили себе и своје дело бесмртним, наравно као и савремене писце. Свако дело носи печат пишчеве душе, величине емоција, преточених импресија..

На који начин се Ваша дела повезују са актуелним социокултурним трендовима, видите ли књижевност као средство за покретање промена?

Нека дела нису само имагинација, фикција, нити писана на задату тему, везано за књижевне конкурсе. У свим сегментима друштва постоје догађања. Нарочито у данашње време превирања. У мојим песмама и књижевним критикама има елемената актуелности, када ме запљусну и инспиришу. Верујем у књижевност, која постоји вековима, као и друге врсте уметности и самим тим чује се њен глас и увек ће се ћути, које ће утицати на промене у друштву и напретку у култури... Ево, на пример, Енхедуана ( средина 23. века п. н. е, Месопотамија) била је древна сумерска песникиња, свештеница, ратница, владарка, астроном, која се сматра првим књижевним аутором у историји. Она се такође наводи и као први аутор који је потписао своје дело. Поставила је стандарде за поезију и форму молитве која ће дубоку утицати на Библију и хомерске химне, па самим тим и на читав ток светске књижевности.

На који начин пружате подршку новим, младим талентима у књижевности и култури? Шта сматрате кључним за развој младих аутора?

Из мога педесетогодишњег искуства бављења са књижевношћу, сматрам да талената у књижевности има две врсте. То су писци биолошки, по годинама, који су млађи. Поезију и кратке приче надахнуто пишу и ђаци у основним и средњим школама, који своје радове објављују у школским часописима. Пишу и студенти овдашњег доба. Имала сам прилике да читам нарочито њихову поезију, јер је више пишу и да напишем неколико рецензија за књиге – првенце. Друга категорија “младих” талената су писци, који су у свом зрелом добу, са преко шездесет и више година, објавили своје првенце. Највише су то биле књиге поезије, у дослуху са по неком кратком причом. За њихове књиге сам такође писала рецензије. Читајући њихова дела била сам на неки начин и редактор и указивала им на пропусте и усмеравала ка облику дела, које ће имати “своју тежину”. Ишла сам на промоције и говорила о тим књигама, што чиним и данас. Моје колеге, савремени писци су пензионери, радници, техничари, инжењери, правници, економисти, лекари… Млади аутори треба што више да читају, да се едукују, да посећују књижевне вечери и манифестације, књижевно – уметничке колоније. Обзиром да највише пишу поезију, треба да буду у дослуху са Музом Еутерпом… Еутерпа (грчки, развесељавање) из грчке митологије једна је од девет Муза, Зеусова и Мнемозинина кћи. Заштитница је музике, а после је постала заштитница лирске поезије.

Припремате ли нешто ново за наступајућу годину?

Поред слатких породичних обавеза, сваки слободан тренутак користим да читам и записујем. Отворила сам три фолдера, на лап топу, са радним насловима: „Плаве песме“,  „Плаве рецензије“ и „Плаве приче“. У фолдере сам сабрала моје раније, необјављене радове и у које полако додајем нове прилоге. Не журим са новом књигом. Нисам нестрпљива. Ове године 2024, објављена ми је књига рецензија и приказа, која још није званично промовисана. Верујем да ће се догодити и то. „Мудрост нема потребе да виче“ – народна пословица. Када изађе нова, за три, пет година – биће добро. То је данас најчешће погрешка оних који пишу, (хајде да имам што више књига – тако сам бољи писац). Код тих писаца није важан квалитет, него квантитет. Уметничко, књижевно дело, се бруси као драги камен.

           Често помињем Лазу Лазаревића, који је са девет приповедака увео српску књижевност у европске оквире. Рецимо, од Бодлера је остала збирка   „Цвеће зла“, од Витмена „Влати траве“ и то је сасвим довољно. Кад је Иво Андрић умро, сабрана дела су му       бројала дванаест књига и то неке од њих су тањушне. „Сарајевску хронику“ је писао преко тридесет година и изашла је после његове смрти (1974), са насловом „Омер паша Латас“. Наравно незавршена и у фрагментима... На пример, белоруска истраживачка новинарка и књижевница Светлана Александровна Алексијевич (1948, Станислав, Украјинска ССР, Совјетски савез), која објављује дела на руском језику, добитница је Нобелове награде за књижевност у 2015. години,  своје дело „Рат нема женско лице“ је стварала четрдесет  година.

Уверена сам да још нико није честито и пажљиво прочитао ни то што сам већ написала. Можда ће кад – тад доћи време и за то...  Знам само да је мојих првих седам, самосталних, књига поезије, (које су објављене у периоду од 1993. године до 2014. године),  пажљиво прочитао и анализирао, затим написао књигу, проф.  др Милован Гочманац, из Крушевца. Књига је насловљена „Ингенијум узвишеног стила – О књижевном делу Мирјане Штефаницки Антонић“, Свитак, Пожега, 2020. Велико хвала професору Гочманцу.

           ,,Добра трава полако расте“ - каже народ.

           „Потребно је пуно очајавања, незадовољстава и разочарања да би се написала шака збиља добрих песама. Али није за сваког да пише, па чак ни да их чита“.  - Чарлс Буковски

Нови Сад, 9. децембар 2024.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: