detalj slike: KRK Art dizajn

TUGA I RADOST JEDNE JELKE

Deda mraz je, pod Milanovu jelku, ostavio puno poklona koje je dečak sav uzbuđen i rumen u licu, pregledao i stalno se pitao koji je najlepši. Kad je sve šarene omote ostavio na stranu i šuškanje papira prestalo, učini mu se da neko tiho plače. Uzalud se osvrtao, i kad nije nikoga u blizini video, pogleda u jelku i upita:

- Je li to ti plačeš?

- Da, ja, a ko bi drugi plakao u ovoj kući?

- A zašto plačeš kad si tako lepa? Meni se mnogo sviđaš i rado se igram pored tebe.

- Plačem jer sam veoma tužna. Znam! Ti i tvoja mama mnogo ste se trudili da me što raskošnije obučete. Sva se sjajim od raznih ukrasa, ali ako sam lepa, to ne znači da sam i srećna kao što si ti, ili tvoja mama kad pogleda mene, pa tebe i vidi kako se raduješ  tim lepo upakovanim poklonima.

- A zašto si tužna?

- Zašto? To baš i nije lako objasniti. Ja sam tužna i stigla u tvoju kuću. Tvoj tata me kupio na pijaci i, dok me nosio, mislila sam na moje drugarice koje su ostale tamo i čekale da i njih neko kupi.

- Nisam ranije čuo da plačeš.

- I nisam. U celom tom uzbuđenju oko praznika, bila sam zauzeta posmatranjem tebe i tvojih ukućana kako se veselite. Sad znam da će mi se za nekoliko dana iglice početi odvajati od grančica, a ja polako sušiti. Plačem i što više neću videti moju braću i sestre, tamo daleko u jednoj velikoj šumi. Moje drugarice na pijaci su bile sa korenom i u busenu. Njih će, kad prođu praznici, njihovi vlasnici sigurno zasaditi u svoje dvorište, ili u neki park, a one će brzo rasti i zelenim krošnjama tokom cele godine krasiti okolinu. A ja? Ja ću završiti na nekoj deponiji, i nikada više neću videti tebe, a ni druge koje sam volela.

- Ne plači! I ja ću tebe zasaditi.

- Ne, to je nemoguće! Onaj gramzivi čovek je došao u šumu i posekao me. Moje korenje je ostalo tamo i više ne mogu rasti...

I jelka se zagrcnu. Nije više ništa rekla, ali je Milan i dalje čuo kako plače, ali sve tiše i tiše.

 - Mama! Mama! - vikao je Milan kad je utrčao u kuhinju, gde je majka postavljala ručak na sto.

- Šta je bilo? Zašto tako vičeš? Bolje idi da opereš ruke, pa na ručak!

- Ništa ruke i ručak! Zovi tatu! Morate odmah nešto da učinite!

- Zar to ne može da sačeka dok ručamo?

- Ne! Ne može! Odmah! Molim vas!

Tata, koji je bio gladan i privučen glasnom pričom, uđe u kuhinju:

- Šta se to ovde događa? Hoćemo li konačno da ručamo?

- Nećemo! - odgovori Milan, dok su mu suze tekle niz rumene obraze.

- A zašto, mogu li da znam?

- Zbog jelke! - odgovori mama.

- Jelke? Šta ona ima s tim? Koliko znam, ona ne jede s nama za stolom.

- Moraš odmah da je zasadiš u dvorište, pod moj prozor! Molim te! Odmah! Dok nisu počele da joj se suše i opadaju iglice.

Roditelji su ga nakratko zbunjeno posmatrali, a onda u glas rekoše:

- Idemo!

Dok je mama na brzinu skidala raskošne ukrase sa jelkine krošnje, Milan spremao svoje nove igračke na drugo mesto, tata je već iskopao rupu, u koju je ubrzo postavio jelkino stabalce. Iako je bio umoran, jače je bilo osećanje radosti kad je primetio da je jelki, ipak ostao jedan korenčić.

- Samo je treba redovno zalivati, i sve će biti u redu - izgovori glasno i požuri da završi posao.

Ručak je već bio hladan kad su njih troje seli za sto, ali u tanjirima nije ništa ostalo. Bili su gladni od uzbuđenja što su odlučili spasiti jelkin život.

 ***

Jelkin mali koren se primio i ona raste zajedno s Milanom. Jednog dana, njen vitki vrh radoznalo je zavirio kroz prozor dečakove sobe. Privučen opojnim mirisom zelenih grančica, Milan ostavi knjigu i priđe prozoru. Dok je nežno milovao tek izrastao vrh, tiho je upita:

 - DA LI SI SAD SREĆNA?

PODELITE OVAJ TEKST NA: