детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТУГА И РАДОСТ ЈЕДНЕ ЈЕЛКЕ

Деда мраз је, под Миланову јелку, оставио пуно поклона које је дечак сав узбуђен и румен у лицу, прегледао и стално се питао који је најлепши. Кад је све шарене омоте оставио на страну и шушкање папира престало, учини му се да неко тихо плаче. Узалуд се освртао, и кад није никога у близини видео, погледа у јелку и упита:

- Је ли то ти плачеш?

- Да, ја, а ко би други плакао у овој кући?

- А зашто плачеш кад си тако лепа? Мени се много свиђаш и радо се играм поред тебе.

- Плачем јер сам веома тужна. Знам! Ти и твоја мама много сте се трудили да ме што раскошније обучете. Сва се сјајим од разних украса, али ако сам лепа, то не значи да сам и срећна као што си ти, или твоја мама кад погледа мене, па тебе и види како се радујеш  тим лепо упакованим поклонима.

- А зашто си тужна?

- Зашто? То баш и није лако објаснити. Ја сам тужна и стигла у твоју кућу. Твој тата ме купио на пијаци и, док ме носио, мислила сам на моје другарице које су остале тамо и чекале да и њих неко купи.

- Нисам раније чуо да плачеш.

- И нисам. У целом том узбуђењу око празника, била сам заузета посматрањем тебе и твојих укућана како се веселите. Сад знам да ће ми се за неколико дана иглице почети одвајати од гранчица, а ја полако сушити. Плачем и што више нећу видети моју браћу и сестре, тамо далеко у једној великој шуми. Моје другарице на пијаци су биле са кореном и у бусену. Њих ће, кад прођу празници, њихови власници сигурно засадити у своје двориште, или у неки парк, а оне ће брзо расти и зеленим крошњама током целе године красити околину. А ја? Ја ћу завршити на некој депонији, и никада више нећу видети тебе, а ни друге које сам волела.

- Не плачи! И ја ћу тебе засадити.

- Не, то је немогуће! Онај грамзиви човек је дошао у шуму и посекао ме. Моје корење је остало тамо и више не могу расти...

И јелка се загрцну. Није више ништа рекла, али је Милан и даље чуо како плаче, али све тише и тише.

 - Мама! Мама! - викао је Милан кад је утрчао у кухињу, где је мајка постављала ручак на сто.

- Шта је било? Зашто тако вичеш? Боље иди да опереш руке, па на ручак!

- Ништа руке и ручак! Зови тату! Морате одмах нешто да учините!

- Зар то не може да сачека док ручамо?

- Не! Не може! Одмах! Молим вас!

Тата, који је био гладан и привучен гласном причом, уђе у кухињу:

- Шта се то овде догађа? Хоћемо ли коначно да ручамо?

- Нећемо! - одговори Милан, док су му сузе текле низ румене образе.

- А зашто, могу ли да знам?

- Због јелке! - одговори мама.

- Јелке? Шта она има с тим? Колико знам, она не једе с нама за столом.

- Мораш одмах да је засадиш у двориште, под мој прозор! Молим те! Одмах! Док нису почеле да јој се суше и опадају иглице.

Родитељи су га накратко збуњено посматрали, а онда у глас рекоше:

- Идемо!

Док је мама на брзину скидала раскошне украсе са јелкине крошње, Милан спремао своје нове играчке на друго место, тата је већ ископао рупу, у коју је убрзо поставио јелкино стабалце. Иако је био уморан, јаче је било осећање радости кад је приметио да је јелки, ипак остао један коренчић.

- Само је треба редовно заливати, и све ће бити у реду - изговори гласно и пожури да заврши посао.

Ручак је већ био хладан кад су њих троје сели за сто, али у тањирима није ништа остало. Били су гладни од узбуђења што су одлучили спасити јелкин живот.

 ***

Јелкин мали корен се примио и она расте заједно с Миланом. Једног дана, њен витки врх радознало је завирио кроз прозор дечакове собе. Привучен опојним мирисом зелених гранчица, Милан остави књигу и приђе прозору. Док је нежно миловао тек израстао врх, тихо је упита:

 - ДА ЛИ СИ САД СРЕЋНА?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: