detalj slike: Portret autora: Aleksandra Đorđević

ŽIVOT PRE SMRTI

Ciklus:

ISKUŠENjE(i sloboda)

Nikola Trifić

“Ko ubije ljubav, slobodu i istinu, ubio je Boga, mater njegovu i dete njegovo! Ljubav, sloboda i istina, to su Bog, Bogorodica i Dete Božje. Sve ostalo je ili potreban folklor savesnih ljudi, ili bogobojažljivost onih što se ljubavi plaše, a slobode i istine su se odrekli. I baš ti će najviše mahati Njegovim imenom. Baš ti, jače i glasnije nego iko.“

ZAPITAJ SE:  S KAKVOM DUŠOM IDEŠ NA NEBO

Lažu te. Nema oprosta na ovom svetu. Bilo bi lako da može tako: satreš, zgromiš, tuđe polomiš, usput se pomoliš, na kraju izviniš i odjednom sve se potire i briše —  nijedna pakost se ne pamti, nijedno zlo se ne piše.

Da li si lud da misliš da se time čistiš?

Otmeš, uzmeš, nikad ništa ne daš, pa, otpevaš „Oče naš“ i na prečac sve postane belo i čisto: i kurva i deva, i strvinar i ševa, i mati i ubica, i heroj i izdajica, svi dođu na isto.

Krao sam —  oprošteno. Silovao sam —  oprošteno. Varao sam —  oprošteno. Ubijao sam —  oprošteno. Oprošteno za ćar, za dar, za dukat, za sjaj, za očajanje, za pokajanje, za darivano imanje… (Pogotovo za ovo poslednje). Ne, ne… Bilo bi lako da može tako. Lažu te. Nema oprosta na ovom svetu.

Oni što drugačije kažu —  najviše lažu. Ti se iza prvih vrata, lako okome i na rođenog brata. Baš ti što to tvrde se često i na Njega srde.

„Samo On može da sudi“ - njihove reči. I ja kažem —  potvrđujem: Samo On! A odakle onda vama smelosti da opraštate u Njegovo ime? Pa, i oprost je presuda koliko se ja razumem u pravo?! No, batali… Batali čudna glavo. Ne mešaj pravdu i pravo!

Slušaj: sve što vidiš je samo administracija, samoproklamovana racija, monopolisti na Njegovo ime; vlast kao i svaka —  mora da vlada, pa, bira ko će u ime carstva da strada; a izbor mora da bude tvoj, zato pazi šta biraš. Pazi i Njega se boj. Pred ljudima čvrsto stoj —  Njega se boj! Od čoveka ne uzmiči —  Njega se boj! Ako misliš da vredi lagati —  laži mene —  Njega se boj! Ako misliš da vredi krasti —  kradi od mene —  Njega se boj! Ako ti se ubija —  ubij mene —  Njega se boj! Njega se boj čoče. (I ti i ja  i svak za Njega je samo obično ljudsko čedo, obično „čoče“. A On je ništa drugo do pravda, istina, ljubav i nebo. Da li znaš koliko zemaljskih beskraja u jednu šaku neba stane —  i da gore samo duša i obraz idu na kantar? Razmišljaj o tom kantaru na vreme. Razmišljaj čoče i trudi se da dela pretegnu nedela. I boji se. Boji se zla u sebi. Boji se i voli. Voli čoče! Vole više nego što se bojiš. Samo tako jednog dana nećeš imati čega da se plašiš. Jednog dana. Ali, ne ovde.) Lažu te. Nema oprosta na ovom svetu.

Rđi ne pomažu zidine pokajnice, ni čedomorki oči očajnice, ni ubici suze saputnice. Ne pomažu reči milosnice —  ako si palio, džabe si pravio. Džabe se krstiš, džabe se klanjaš, ako loše činiš i još gore sanjaš. Džabe čoče, džabe…

(Pokušaj da shvatiš koliko pakao može da boli? I najdublje more je plitko za dubinu bola koju ćeš osetiti u očima dok se one sklapaju, a onda brzo otvaraju u naletu još veće muke… Čućeš jauke i krike. Biće to tvoji jauci čoče —  a ti ćeš biti jedini koji ih čuje. Ogluvećeš od sopstvenih urlika. A onda vatra; gorećeš dugo —  vekovima... Poslednje što će odumreti biće tvoj nos. Njime ćeš osetiti garež svoju i garež ostalih grešnika. Osetićeš garež nogu provalnika, garež ruku preljubnika, garež glave zlotvora, garež srca izroda. I tako: dok sve ne postane prah. Prah koji boli. Najviše boli... Zato pazi; pazi dok još ima vremena. I molim te: Ne zanosi se da milost može da se kupi.) Lažu te. Nema oprosta na ovom svetu!

A ti radi kako ti se svidi. Samo onako kako ti se svidi!

Kada naiđeš na prosjaka, ti mu zadnju paru daj —  ili ga udri (!) —  ti mu odredi kraj. Udri sirotinju kao najgoru životinju! Udri —  ako ti obraz ne bridi. Udri čoče! Radi kako ti se svidi.

Sreo si nežno, nevino i krhko —  ti ga primi k srcu —  ili ga iskoristi, okoristi —  ostavi ga da umre u grču. I to —  ako ti obraz ne bridi. Radi onako kako ti se svidi.

U mraku, u najvećoj tmini kad sve spava, kada misliš da si iznad pravde i prava; kada misliš da nema ko da tvoje zlo vidi —  smej se čoče, raduj se! I to! I to —  ako ti se svidi. Raduj se!

Ali, zapamti i znaj: Video je onaj ko treba da vidi.

OGLEDALO

Hoćemo vernost

a sami pokleknemo na prvom koraku iskušenja.

Hoćemo Boga

a đavo nam je miliji.

Odričemo se nepoznatog anđela,

previše dalekog, dragog, nedokučivog,

zarad zagrljaja poznatog vraga;

A i onog Boga se setimo samo kada nam je teško,

kada postanemo potrošeno meso -

oglodana kost koja polako truli u oku svakog posmatrača,

nespremnog i nevoljnog da zastane

i da nam pruži ruku.

Hoćemo slobodu,

a nismo dostojni ni ime da joj izgovorimo.

Biramo kavez kao svoje prirodno stanište.

Kavez sa širokim rešetkama;

Dovoljno širokim da kroz njih prođu

uvreda i pokuda,

upućeni svakom ko se usudi

ko može, ko sme.

Hoćemo jednu vrstu žena za devojke,

drugu za supruge,

a od ćerki pravimo treću sortu.

Suprugu učimo da ćuti,

a ćerku da govori;

Suprugu da kući,

a ćerku da raskući;

Suprugu da guta,

a ćerku da ispljune

i ono što nije progutala.

Hoćemo muškarce

ponosite i jake,

sposobne da nestanu, da ih nema kada su suvišni.

Hoćemo muškarce

spremne da oproste nama -

sve ono za šta ćemo na kolenima

moliti svoje sinove,

da nikada, ni po koju cenu

ne oproste svojim devojkama i suprugama.

Tako je to i tako to mora.

Opravdanje nam je kao pasoš

 s kojim hodamo kroz život.

Bauljamo spuštene glave,

kao da nosem po zemlji

ispisujemo izvinjenje nebu

što nam je srce samo običan zakržljali mišić.

Ništa drugo do nastavno sredstvo na času anatomije.

A hoćemo?!

Bitno je da hoćemo.

Pogledaj se u ogledalo.

Reci mi: Koliko govno vidiš?

 

фото: Валентина Берић

PORAZI NAŠI

Ne, mi ne gubimo od njihove vojske,

nismo poklekli od salve njihovih topova;

Nas su pregazili naši koraci,

oni previše hrabri,

što su previše hteli -

da koračaju više nego što su smeli

i da jure za slobodom koja nam

ničim nije suđena.

I zemlju htedosmo ali ker na nju spusti šapu.

Reče: Mali je rođen za muku -

i da visi na kanapu.

A iz nas sevnuše reči što srce deru:

Stani pseto! Stani keru!

Ostavi zemlju kralju i proleteru.

Ostavi meni moju meru...

Moje se seme u saksiji rađati neće!

Tačka i Amin.

-------------------------------------------------------

Ne, mi ne gubimo od njihove vojske,

od topnika, konjanika i pešaka;

Nisu nas pobedile glave nji`ovih mudrih đaka;

Nas su pregazili naši koraci,

oni previše hrabri,

što su previše hteli -

da koračaju više nego što su smeli

i da jure za slobodom koja nam

ničim nije suđena -

noseći umorno telo

koje se kao truplo vuče,

iznemoglu mrcinu

koja bi samo da spava,

snom koji ne budi vojnička truba,

snom koji ima svoju zoru,

svoju javu,

svoju starost,

i onu nadobudnu, perverznu i ljigavu staračku smrt.

-------------------------------------------------------

Aman ljudi... Aman...

(I ovo "aman" je od njih ostalo,

kao ćar od orgijanja;

Kao sevap za razbijeni bokal

nakon popijenog vina...

Reč kao naknada

posle dobrog i vernog ćutanja.)

Nas nisu pobedile kurve,

koje su mahale sa prozora tuđinskih domova

mameći naše poglede u pokušaju

da slome čast i prkos u nama -

dok smo daleko od svojih kuća branili prag iste!

Nas je pobedio zaborav onih što u tim kućama ostaše;

Onih što su zaboravili zašto nas nema,

i zbog čega nismo tu.

Ne! Mi ne gubimo... Kamo sreće da je tako.

Mi pobeđujemo sami sebe,

a oni odnose trijumf nad našim porazom.

Mada...

Izeš život koji se sa smrću ne rve.

Prokleta je mladost koja ka starosti grabi,

i vreme koje se od nevremena čuva.

Jebeš put koji verom nije vođen - 

i kolevku koja svoj časni grob ne vide.

Jer koliko zaista vredi mir,

ako nisi spreman ratom da ga braniš?

Kakav je to mir

za koji niko niko nije spreman da pogine?

Šta je mir -

 do bašte koju treba zalivati svaki dan

sadeći u njoj lepo voće...?

A voće od raja otrgnuto,

na rajske vrtove naviknuto,

ne uspeva u svakoj bašti...

A korov đavo da ga nosi,

uspeva baš u svakoj.

Život bez slobode i smrt bez zemlje,

nisu vredni rađanja.

Tačka i Amin.

 

фото: Валентина Берић

SLOVO ZA SEBE

Voleo bih majko moja mila

da je sva ova muka zbog tebe,

zbog tvojih želja i tvog zagrljaja;

Zbog svake suze koja se niz tvoje lice slila,

zbog svega što jesi

i što si za me bila;

Zbog tvog pogleda blagog što me nežno mije,

oprosti milosnice,

oprosti,

ipak, nije.

Ljudske su aveti majko navalile na mene!

Njima poručujem:

Uspeo sam, pobedio sam sebe!

I sad možete da me hvalite,

kao ravnog sebi da me slavite;

Put od ovog crnog pa do sudnjeg dana

svojim rukama za mene da pravite;

Mogu da igram, da pevam, da plešem...

Ma, mogu sve što vam je po volji!

Ali, samo da znate:

Izgubio je bolji.

Izgubio je onaj što nije znao da slaže,

što kad vraga gleda istinu kaže.

Izgubio je sirotan,

čerečen bez krsta -

a sve zbog vere,

u neko novo sutra,

u nekog čistijeg sebe.

Nisu ga ubili majko,

sam je sebi dao sud.

U duši mek, u srcu vreo,

u glavi previše lud.

Starog više nema,

novi je sada tu;

Nađi ga kod prezrenih i kletih,

njima je sada najbolji drug.

A vi, braćo moja,

nerođena i neželjena,

zlom sudbinom na istoj zemlji nasađena:

Pevajte.

Pevajte! Zašto ste u glasu pokisli i sneni,

pa dobili ste ono što ste hteli!?

Zbog života psa po vašoj volji,

otišao je čovek,

otišao je bolji.

Na tronu sa vama ostaje gori.

U mulj, u blato, u zaborav,

pao je bolji.

Ali, samo da znate:

I kad je padao,

padao je kao bolji.

PESMA NA GROBU PALOG DRUGA

Oprosti, ali zaboraviću te.

Prognaću te iz svojih misli,

iz svoje duše;

Istisnuću te kao trn

koji se pogano uvukao pod kožu,

i koji gde kod da kreneš bode i boli.

Pamtiće te samo srce;

Taj autonomni i nezavisni organ,

odmetnut od zdravog razuma

sa večito svojom politikom,

ali i ono – takvo kakvo je, nemušto i nemo,

skoro pa mutavo,

može jedino da guta i da trpi,

da te oplakuje u tišini svog jada,

dok jednom i samo ne prepukne kao zrela jabuka

koja pada na tvrdu zemlju.

Oprosti, ali sve mi se čini

da u tvom grobu leži moja kolevka;

Šansa za novo rađanje

i za novi život -

i to baš onakav život

kakav smo nekada zajedno prezirali.

Život odraslih ljudi,

lupeža i prevaranata;

Život ljudi sa hiljadu lica -

jednim za decu, drugim za suprugu,

trećim za ljubavnicu,

četvrtim za podređene, petim za nadređene,

i tako redom...

Život između životarenja i preživljavanja

sa retkim trenucima iživljavanja

uz skupa pića i jeftine žene.

Oprosti, ali tebe odjednom više nije bilo.

Mrtav si - a nisi umro...

Jednostavno si iščezao, nestao...

Možda si samo umoran sklopio oči;

Zaspao negde prevaren i sapet

u nadi da ćeš se probuditi

u svetu koji si tako dugo budan sanjao,

ili da ćete probuditi ona koju si sanjao.

Druže moj, ne smem da te pamtim!

I veruj mi neće mi biti lako zbog toga.

Neće biti lako videti ptice kako jezde nebom -

a ne setiti se tebe.

Čuti gitaru -

a ne setiti se tebe.

Čuti nekog novog grlatog klinca

kao smelo uzvikuje reč: sloboda!

Tu reč koju kao da si ti izmislio i uvukao u rečnik!

Čuti je, a ne setiti se tebe.

Neće biti lako...

A kada bih morao da te pamtim,

pamtio bih naša maštanja,

naša odrana kolena,

zmajeve od papira,

olovne vojnike

i one nasmejane oči - bistrih zenica,

dok su još mogle naivno i iskreno da se smeju...

Pamtio bih i ono veče pored reke

kada ti pijanom prilazi kurva -

ti uzimaš sav novac koji imaš -

još i nas poharačiš – sve daš njoj,

a na njeno pitanje: šta za ovo želiš -

ti odgovaraš: želim da sebi kupiš jednu slobodnu noć

i da uživaš u pogledu na reku...

Večeras tako lepo teče, kao da peva...

Samo to - reče ona.

Samo to - reče ti.

Budalo jedna.

Ti jedno kopile!

Kopile hrabrosti koja je zalutala na ovaj svet

i u njemu ostavila tebe

da se bosonog saplićeš o svaki kamičak

koji onim zrelim i odraslim ljudima

neprimetno ostaje zaglavljen negde u đonovima cipela.

Znaš: ako jednom budem imao decu -

pričaću im o svemu – samo neću o tebi!

Nisi ti za ljude prijatelju...

Bogovi ti više pristaju.

Na kraju balade -

svakom svoje.

Hajde:

Putuj druže… Putuj.

Neka ti je lak vetar

koji te danas nosi;

Čista vero moja!

Želim ti dug život u tvojoj slavnoj smrti.

Druže:

Bila je čast izgubiti mladost sa tobom.

фото: Валентина Берић

UPRKOS SVEMU

Ne tretiraj je kao zvezdu -

tretiraće te kao fana.

Ne žudi za slobodom,

bićeš sam

a i ona negde sama;

Skapaćete željni jedno drugog,

potrošeni u carstvu budala -

u kojem samo gluvo oko

bez suza gleda i mirno spava.

Čuj!

Ustukni dok još čizma na tebe nije stala!

Nemoj srcem na čopore ala.

Hoću!

Uprkos svemu - hoću.

Ne sanjaj daleko.

Nemoj da te želja kroz snove vodi;

Nema ničeg lepog u ovoj mutnoj vodi;

Nema gospe čistih tabana

u svetu gde se blatom hodi,

ne očekuj grešna ludo -

da se tako nešto rodi.

Hoću!

Uprkos svemu - hoću.

I zaklinjem se!

Dok me korak služi -

hodaću široko.

Dok u meni snage ime -

ja ću ka ljubavi i slobodi -

hitro, skokom.

Dok u meni čovek živi,

u svakom stvoru - tražiću čoveka,

i srcem, i dušom, i okom.

Zaklinjem se: Hoću!

Uprkos svemu – hoću.

PODELITE OVAJ TEKST NA: