Поезија

ЖИВОТ ПРЕ СМРТИ

Никола Трифић

детаљ слике: Портрет аутора: Александра Ђорђевић

ЖИВОТ ПРЕ СМРТИ

Циклус:

ИСКУШЕЊЕ(и слобода)

Никола Трифић

“Ко убије љубав, слободу и истину, убио је Бога, матер његову и дете његово! Љубав, слобода и истина, то су Бог, Богородица и Дете Божје. Све остало је или потребан фолклор савесних људи, или богобојажљивост оних што се љубави плаше, а слободе и истине су се одрекли. И баш ти ће највише махати Његовим именом. Баш ти, јаче и гласније него ико.“

ЗАПИТАЈ СЕ: С КАКВОМ ДУШОМ ИДЕШ НА НЕБО

Лажу те. Нема опроста на овом свету. Било би лако да може тако: сатреш, згромиш, туђе поломиш, успут се помолиш, на крају извиниш и одједном све се потире и брише — ниједна пакост се не памти, ниједно зло се не пише.

Да ли си луд да мислиш да се тиме чистиш?

Отмеш, узмеш, никад ништа не даш, па, отпеваш „Оче наш“ и на пречац све постане бело и чисто: и курва и дева, и стрвинар и шева, и мати и убица, и херој и издајица, сви дођу на исто.

Крао сам — опроштено. Силовао сам — опроштено. Варао сам — опроштено. Убијао сам — опроштено. Опроштено за ћар, за дар, за дукат, за сјај, за очајање, за покајање, за даривано имање… (Поготово за ово последње). Не, не… Било би лако да може тако. Лажу те. Нема опроста на овом свету.

Они што другачије кажу — највише лажу. Ти се иза првих врата, лако окоме и на рођеног брата. Баш ти што то тврде се често и на Њега срде.

„Само Он може да суди“ - њихове речи. И ја кажем — потврђујем: Само Он! А одакле онда вама смелости да опраштате у Његово име? Па, и опрост је пресуда колико се ја разумем у право?! Но, батали… Батали чудна главо. Не мешај правду и право!

Слушај: све што видиш је само администрација, самопрокламована рација, монополисти на Његово име; власт као и свака — мора да влада, па, бира ко ће у име царства да страда; а избор мора да буде твој, зато пази шта бираш. Пази и Њега се бој. Пред људима чврсто стој — Њега се бој! Од човека не узмичи — Њега се бој! Ако мислиш да вреди лагати — лажи мене — Њега се бој! Ако мислиш да вреди красти — кради од мене — Њега се бој! Ако ти се убија — убиј мене — Њега се бој! Њега се бој чоче. (И ти и ја и свак за Њега је само обично људско чедо, обично „чоче“. А Он је ништа друго до правда, истина, љубав и небо. Да ли знаш колико земаљских бескраја у једну шаку неба стане — и да горе само душа и образ иду на кантар? Размишљај о том кантару на време. Размишљај чоче и труди се да дела претегну недела. И боји се. Боји се зла у себи. Боји се и воли. Воли чоче! Воле више него што се бојиш. Само тако једног дана нећеш имати чега да се плашиш. Једног дана. Али, не овде.) Лажу те. Нема опроста на овом свету.

Рђи не помажу зидине покајнице, ни чедоморки очи очајнице, ни убици сузе сапутнице. Не помажу речи милоснице — ако си палио, џабе си правио. Џабе се крстиш, џабе се клањаш, ако лоше чиниш и још горе сањаш. Џабе чоче, џабе…

(Покушај да схватиш колико пакао може да боли? И најдубље море је плитко за дубину бола коју ћеш осетити у очима док се оне склапају, а онда брзо отварају у налету још веће муке… Чућеш јауке и крике. Биће то твоји јауци чоче — а ти ћеш бити једини који их чује. Оглувећеш од сопствених урлика. А онда ватра; горећеш дуго — вековима... Последње што ће одумрети биће твој нос. Њиме ћеш осетити гареж своју и гареж осталих грешника. Осетићеш гареж ногу провалника, гареж руку прељубника, гареж главе злотвора, гареж срца изрода. И тако: док све не постане прах. Прах који боли. Највише боли... Зато пази; пази док још има времена. И молим те: Не заноси се да милост може да се купи.) Лажу те. Нема опроста на овом свету!

А ти ради како ти се свиди. Само онако како ти се свиди!

Када наиђеш на просјака, ти му задњу пару дај — или га удри (!) — ти му одреди крај. Удри сиротињу као најгору животињу! Удри — ако ти образ не бриди. Удри чоче! Ради како ти се свиди.

Срео си нежно, невино и крхко — ти га прими к срцу — или га искористи, окористи — остави га да умре у грчу. И то — ако ти образ не бриди. Ради онако како ти се свиди.

У мраку, у највећој тмини кад све спава, када мислиш да си изнад правде и права; када мислиш да нема ко да твоје зло види — смеј се чоче, радуј се! И то! И то — ако ти се свиди. Радуј се!

Али, запамти и знај: Видео је онај ко треба да види.

ОГЛЕДАЛО

Хоћемо верност

а сами поклекнемо на првом кораку искушења.

Хоћемо Бога

а ђаво нам је милији.

Одричемо се непознатог анђела,

превише далеког, драгог, недокучивог,

зарад загрљаја познатог врага;

А и оног Бога се сетимо само када нам је тешко,

када постанемо потрошено месо -

оглодана кост која полако трули у оку сваког посматрача,

неспремног и невољног да застане

и да нам пружи руку.

Хоћемо слободу,

а нисмо достојни ни име да јој изговоримо.

Бирамо кавез као своје природно станиште.

Кавез са широким решеткама;

Довољно широким да кроз њих прођу

увреда и покуда,

упућени сваком ко се усуди

ко може, ко сме.

Хоћемо једну врсту жена за девојке,

другу за супруге,

а од ћерки правимо трећу сорту.

Супругу учимо да ћути,

а ћерку да говори;

Супругу да кући,

а ћерку да раскући;

Супругу да гута,

а ћерку да испљуне

и оно што није прогутала.

Хоћемо мушкарце

поносите и јаке,

способне да нестану, да их нема када су сувишни.

Хоћемо мушкарце

спремне да опросте нама -

све оно за шта ћемо на коленима

молити своје синове,

да никада, ни по коју цену

не опросте својим девојкама и супругама.

Тако је то и тако то мора.

Оправдање нам је као пасош

с којим ходамо кроз живот.

Бауљамо спуштене главе,

као да носем по земљи

исписујемо извињење небу

што нам је срце само обичан закржљали мишић.

Ништа друго до наставно средство на часу анатомије.

А хоћемо?!

Битно је да хоћемо.

Погледај се у огледало.

Реци ми: Колико говно видиш?

фото: Валентина Берић

ПОРАЗИ НАШИ

Не, ми не губимо од њихове војске,

нисмо поклекли од салве њихових топова;

Нас су прегазили наши кораци,

они превише храбри,

што су превише хтели -

да корачају више него што су смели

и да јуре за слободом која нам

ничим није суђена.

И земљу хтедосмо али кер на њу спусти шапу.

Рече: Мали је рођен за муку -

и да виси на канапу.

А из нас севнуше речи што срце деру:

Стани псето! Стани керу!

Остави земљу краљу и пролетеру.

Остави мени моју меру...

Моје се семе у саксији рађати неће!

Тачка и Амин.

-------------------------------------------------------

Не, ми не губимо од њихове војске,

од топника, коњаника и пешака;

Нису нас победиле главе њи`ових мудрих ђака;

Нас су прегазили наши кораци,

они превише храбри,

што су превише хтели -

да корачају више него што су смели

и да јуре за слободом која нам

ничим није суђена -

носећи уморно тело

које се као трупло вуче,

изнемоглу мрцину

која би само да спава,

сном који не буди војничка труба,

сном који има своју зору,

своју јаву,

своју старост,

и ону надобудну, перверзну и љигаву старачку смрт.

-------------------------------------------------------

Аман људи... Аман...

(И ово "аман" је од њих остало,

као ћар од оргијања;

Као севап за разбијени бокал

након попијеног вина...

Реч као накнада

после доброг и верног ћутања.)

Нас нису победиле курве,

које су махале са прозора туђинских домова

мамећи наше погледе у покушају

да сломе част и пркос у нама -

док смо далеко од својих кућа бранили праг исте!

Нас је победио заборав оних што у тим кућама осташе;

Оних што су заборавили зашто нас нема,

и због чега нисмо ту.

Не! Ми не губимо... Камо среће да је тако.

Ми побеђујемо сами себе,

а они односе тријумф над нашим поразом.

Мада...

Изеш живот који се са смрћу не рве.

Проклета је младост која ка старости граби,

и време које се од невремена чува.

Јебеш пут који вером није вођен -

и колевку која свој часни гроб не виде.

Јер колико заиста вреди мир,

ако ниси спреман ратом да га браниш?

Какав је то мир

за који нико нико није спреман да погине?

Шта је мир -

до баште коју треба заливати сваки дан

садећи у њој лепо воће...?

А воће од раја отргнуто,

на рајске вртове навикнуто,

не успева у свакој башти...

А коров ђаво да га носи,

успева баш у свакој.

Живот без слободе и смрт без земље,

нису вредни рађања.

Тачка и Амин.

фото: Валентина Берић

СЛОВО ЗА СЕБЕ

Волео бих мајко моја мила

да је сва ова мука због тебе,

због твојих жеља и твог загрљаја;

Због сваке сузе која се низ твоје лице слила,

због свега што јеси

и што си за ме била;

Због твог погледа благог што ме нежно мије,

опрости милоснице,

опрости,

ипак, није.

Људске су авети мајко навалиле на мене!

Њима поручујем:

Успео сам, победио сам себе!

И сад можете да ме хвалите,

као равног себи да ме славите;

Пут од овог црног па до судњег дана

својим рукама за мене да правите;

Могу да играм, да певам, да плешем...

Ма, могу све што вам је по вољи!

Али, само да знате:

Изгубио је бољи.

Изгубио је онај што није знао да слаже,

што кад врага гледа истину каже.

Изгубио је сиротан,

черечен без крста -

а све због вере,

у неко ново сутра,

у неког чистијег себе.

Нису га убили мајко,

сам је себи дао суд.

У души мек, у срцу врео,

у глави превише луд.

Старог више нема,

нови је сада ту;

Нађи га код презрених и клетих,

њима је сада најбољи друг.

А ви, браћо моја,

нерођена и нежељена,

злом судбином на истој земљи насађена:

Певајте.

Певајте! Зашто сте у гласу покисли и снени,

па добили сте оно што сте хтели!?

Због живота пса по вашој вољи,

отишао је човек,

отишао је бољи.

На трону са вама остаје гори.

У муљ, у блато, у заборав,

пао је бољи.

Али, само да знате:

И кад је падао,

падао је као бољи.

ПЕСМА НА ГРОБУ ПАЛОГ ДРУГА

Опрости, али заборавићу те.

Прогнаћу те из својих мисли,

из своје душе;

Истиснућу те као трн

који се погано увукао под кожу,

и који где код да кренеш боде и боли.

Памтиће те само срце;

Тај аутономни и независни орган,

одметнут од здравог разума

са вечито својом политиком,

али и оно – такво какво је, немушто и немо,

скоро па мутаво,

може једино да гута и да трпи,

да те оплакује у тишини свог јада,

док једном и само не препукне као зрела јабука

која пада на тврду земљу.

Опрости, али све ми се чини

да у твом гробу лежи моја колевка;

Шанса за ново рађање

и за нови живот -

и то баш онакав живот

какав смо некада заједно презирали.

Живот одраслих људи,

лупежа и превараната;

Живот људи са хиљаду лица -

једним за децу, другим за супругу,

трећим за љубавницу,

четвртим за подређене, петим за надређене,

и тако редом...

Живот између животарења и преживљавања

са ретким тренуцима иживљавања

уз скупа пића и јефтине жене.

Опрости, али тебе одједном више није било.

Мртав си - а ниси умро...

Једноставно си ишчезао, нестао...

Можда си само уморан склопио очи;

Заспао негде преварен и сапет

у нади да ћеш се пробудити

у свету који си тако дуго будан сањао,

или да ћете пробудити она коју си сањао.

Друже мој, не смем да те памтим!

И веруј ми неће ми бити лако због тога.

Неће бити лако видети птице како језде небом -

а не сетити се тебе.

Чути гитару -

а не сетити се тебе.

Чути неког новог грлатог клинца

као смело узвикује реч: слобода!

Ту реч коју као да си ти измислио и увукао у речник!

Чути је, а не сетити се тебе.

Неће бити лако...

А када бих морао да те памтим,

памтио бих наша маштања,

наша одрана колена,

змајеве од папира,

оловне војнике

и оне насмејане очи - бистрих зеница,

док су још могле наивно и искрено да се смеју...

Памтио бих и оно вече поред реке

када ти пијаном прилази курва -

ти узимаш сав новац који имаш -

још и нас похарачиш – све даш њој,

а на њено питање: шта за ово желиш -

ти одговараш: желим да себи купиш једну слободну ноћ

и да уживаш у погледу на реку...

Вечерас тако лепо тече, као да пева...

Само то - рече она.

Само то - рече ти.

Будало једна.

Ти једно копиле!

Копиле храбрости која је залутала на овај свет

и у њему оставила тебе

да се босоног саплићеш о сваки камичак

који оним зрелим и одраслим људима

неприметно остаје заглављен негде у ђоновима ципела.