|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Komander Kada bih mogao, samo još jedanput da ih vidim ― razmišalja o ženi i ćerki, bivši kapetan fregate Kraljeve mornarice, Josip, ukopan u kameni grob istarskog rudnika Strmac, u kome već peti mesec, u ležećem položaju, iskopava ugalj. Noge gotovo da i ne oseća, dok ga zarobljenog u ovoj prokletoj „Prokrustovoj postelji“ zaglušuje zvuk dleta, udarajući tupo po njegovim sećanjima...Otkada je, kao mornarički oficir i jedan od organizatora martovskog puča, uspeo da se prebaci do Boke, i ukrcavši se u britanski hidroavion stigne do Grčke, a potom sa juga Peloponeza doplovi do Aleksandrije ― stremiće samo jednom ― da što pre pomogne otadžbini. Zapovednik flote vojske u izbeglištvu, „komander Saksida“, kako su ga saveznici zvali, učestvovao je, kao dobrovoljac, u mnogim bitkama na Sredozemnom moru, zbog čega će njegovo vojničko dostojanstvo i hrabrost hvaliti lično Admiral Kaningem, Ajzenhauerov komandant pomorskih snagana na Mediteranu. Tokom ratnih godina, Josip je vlastitim zaslugama uspeo da brodove sačuva pod jugoslovenskom zastavom, čime će u istoriji ostati upamćen kao „čuvar Kraljeve mornarice“, a u životu ― čovek čvrstih moralnih načela i nepokolebljiv rodoljub.
* Rat je pri svom završetku, i komandant nastoji da sakupljenu flotu ― od Aleksandrije, preko Italije, do Malte pošalje u zemlju. Otadžbina se polako gasila. Na njenom zgarištu rađala se nova socijalistička zemlja. I, premda je veliki deo ljudstva predratnih mornaričkih snaga odlučio da se ne vrati u domovinu, Josip je žurio kući. U Beogradu ga je čekala ćerka, gotovo pet godina je nije video. Često mu se na moru činilo, da se sa pučine primećuje njeno, sada već, dečije lice i da ga ona doziva, zvonko i razgovetno ― nesvesno iz pamćenja potiskujući sliku novorođenčeta, u ženinom naručju, kakvu je, u varljivom sećanju, zadržao kada je u kratkom aprilskom ratu napustivši Beograd, krenuo put Boke, preko Sarajeva i Nikšića, želeći prvobitno da se ukrca na neki od jugoslovenskih borbenih brodova. Da li je slika koju je poneo bila istinita, ili je sve to, tek, izmislio? Izmislio ― da bi preživeo... Nije se predao onda, „bežao je“, gonjen, ne bi li se dočepao borbe, i evo, sada, tu, Bogu iza nogu, severno od Bengazija, dok gori more i dižu se talasi, vidi sebe kako sa lažnim kraljevim pismom ulazi u Radio Beograd dok sa ulice čuje povike: „Bolje grob, nego rob“, koji mu odzvanjaju, i dalje, u glavi... Kralj je morao podržati puč, smatrao je tada, a položaj monarha opisivao rečima : „Niti kralj može biti mangup, niti mangup može biti kralj“. * Josip, konačno dopuza do onog dela rudnika u kome je mogao normalno da se uspravi. Nekoliko škiljavih lampi bacalo je oskudnu svetlost. Zastade načas, taj trenutak zavere uvek bi mu izmicao. Danas mu je odnekud došao sam. Onoga dana kada je od strane mornaričkih oficira NDH u Divuljama, 1949. zlonamerno oklevetan, pomislio je na ženu Svetislavu i malu Grlicu. Drugog se nije plašio, uvek je radio samo za otadžbinu. Ponovo se sagnuo da natovari na leđa svoj krst. Bio je teži nego ikada ranije. Pre ove jame, nosio ga je u Lepoglavi, a kada je rešenošću svoje odvažne supruge ova „nesmotrenost“ nove vlasti diplomatskim kanalima nekako okončana, i on pušten na slobodu, uz laskavu ponudu da uz položaj vojnog atašea u Londonu revidira i svoje dotadašnje ideološko uporište, odmah je odbio ovaj vid trampe, i u evidenciji nove države ostao upisan kao mornar-palubar, držeći do kraja života, pre svega, do svojih principa i časti ― ostavši dosledan samome sebi u tvrdnji da kralj ne može biti mangup, pa shodno tome, ni oficir trgovac...
|
