|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Командер Када бих могао, само још једанпут да их видим ― размишаља о жени и ћерки, бивши капетан фрегате Краљеве морнарице, Јосип, укопан у камени гроб истарског рудника Стрмац, у коме већ пети месец, у лежећем положају, ископава угаљ. Ноге готово да и не осећа, док га заробљеног у овој проклетој „Прокрустовој постељи“ заглушује звук длета, ударајући тупо по његовим сећањима...Откада је, као морнарички официр и један од организатора мартовског пуча, успео да се пребаци до Боке, и укрцавши се у британски хидроавион стигне до Грчке, а потом са југа Пелопонеза доплови до Александрије ― стремиће само једном ― да што пре помогне отаџбини. Заповедник флоте војске у избеглиштву, „командер Саксида“, како су га савезници звали, учествовао је, као добровољац, у многим биткама на Средоземном мору, због чега ће његово војничко достојанство и храброст хвалити лично Адмирал Канингем, Ајзенхауеров командант поморских снагана на Медитерану. Током ратних година, Јосип је властитим заслугама успео да бродове сачува под југословенском заставом, чиме ће у историји остати упамћен као „чувар Краљеве морнарице“, а у животу ― човек чврстих моралних начела и непоколебљив родољуб.
* Рат је при свом завршетку, и командант настоји да сакупљену флоту ― од Александрије, преко Италије, до Малте пошаље у земљу. Отаџбина се полако гасила. На њеном згаришту рађала се нова социјалистичка земља. И, премда је велики део људства предратних морнаричких снага одлучио да се не врати у домовину, Јосип је журио кући. У Београду га је чекала ћерка, готово пет година је није видео. Често му се на мору чинило, да се са пучине примећује њено, сада већ, дечије лице и да га она дозива, звонко и разговетно ― несвесно из памћења потискујући слику новорођенчета, у женином наручју, какву је, у варљивом сећању, задржао када је у кратком априлском рату напустивши Београд, кренуо пут Боке, преко Сарајева и Никшића, желећи првобитно да се укрца на неки од југословенских борбених бродова. Да ли је слика коју је понео била истинита, или је све то, тек, измислио? Измислио ― да би преживео... Није се предао онда, „бежао је“, гоњен, не би ли се дочепао борбе, и ево, сада, ту, Богу иза ногу, северно од Бенгазија, док гори море и дижу се таласи, види себе како са лажним краљевим писмом улази у Радио Београд док са улице чује повике: „Боље гроб, него роб“, који му одзвањају, и даље, у глави... Краљ је морао подржати пуч, сматрао је тада, а положај монарха описивао речима : „Нити краљ може бити мангуп, нити мангуп може бити краљ“. * Јосип, коначно допуза до оног дела рудника у коме је могао нормално да се усправи. Неколико шкиљавих лампи бацало је оскудну светлост. Застаде начас, тај тренутак завере увек би му измицао. Данас му је однекуд дошао сам. Онога дана када је од стране морнаричких официра НДХ у Дивуљама, 1949. злонамерно оклеветан, помислио је на жену Светиславу и малу Грлицу. Другог се није плашио, увек је радио само за отаџбину. Поново се сагнуо да натовари на леђа свој крст. Био је тежи него икада раније. Пре ове јаме, носио га је у Лепоглави, а када је решеношћу своје одважне супруге ова „несмотреност“ нове власти дипломатским каналима некако окончана, и он пуштен на слободу, уз ласкаву понуду да уз положај војног аташеа у Лондону ревидира и своје дотадашње идеолошко упориште, одмах је одбио овај вид трампе, и у евиденцији нове државе остао уписан као морнар-палубар, држећи до краја живота, пре свега, до својих принципа и части ― оставши доследан самоме себи у тврдњи да краљ не може бити мангуп, па сходно томе, ни официр трговац...
|
