detalj slike: KRK Art dizajn

U POLOMLjENOJ ŠUMI

U selu skrivenom među zelenim brdima, živela je mala Radojka sa svojim ocem i maćehom. Njena majka, nežna i puna ljubavi, ostavila je ovaj svet dok je Radojka još bila vrlo mlada, a tuga zbog tog gubitka nikada nije napustila njeno srce.

Njen otac, čovek od krvi i mesa, ali slomljenog duha, ubrzo se oženio drugom ženom u nadi da će vratiti radost u dom. Nova žena donela je sa sobom decu iz prethodnog braka, i tako je Radojka dobila braću i sestre koje nije znala da je želela.

Život u njihovoj kući bio je težak. Radojka je morala da napusti školu nakon drugog razreda kako bi pomagala u kući i na polju. Iako je sanjala o knjigama i učenju, znala je da njena porodica treba njene ruke više, nego što je ona trebala pero i hartiju.

Maćeha, žena od čelika i kamena, vladala je kućom strogom rukom, ali Radojka je u njoj videla više. Videla je umorne oči koje su skrivale priče o sopstvenim gubicima i borbi. Iako su je mnogi savetovali da se čuva maćehe, Radojka je izabrala da joj pruži ljubav.

U polomljenoj šumi, stajao je još samo stari hrast, čije su grane dosezale nebo kao ruke koje mole za kišu. Njegovo deblo, ispresecano brazdama vremena, čuvalo je tajne koje su šaputale vetru. Radojka, devojčica sa očima boje jutra, svakog dana bi prilazila hrastu, dodirivala njegovu koru i šaputala mu svoje snove. Hrast, koji je bio više od drveta, slušao je i pamtio. U selu se pričalo da hrast može ispuniti želje, ali samo one koje su izgovorene srcem.

Jedne noći, kada je mesec visio nisko na nebu kao zlatni brod, Radojka je prišla hrastu i šapnula:

-Želim da majka bude sa mnom.

Hrast je zatreperio, a njegove grane su se nagnule ka njoj. U trenutku, vetar je doneo miris njene majke, a iz korijena hrasta izrasla je figura žene, obavijena listovima i svetlošću.

-Majko? upitala je Radojka, suze u očima.

-Da, dete moje, odgovorila je figura.

-Ja sam ovde, uvek sam bila ovde, u srcu hrasta.

Od tog dana, Radojka nije bila sama. Hrast i majka su postali njini čuvari. Kad god bi Radojka bila tužna ili u nevolji, hrast bi joj dao snagu, a figura majke utehu.

Ali magija hrasta nije bila bez cene. Svaki put kada bi ispunio želju, jedna grana bi se osušila i pala. Radojka je to shvatila i prestala tražiti ispunjenje želja, bojeći se da će izgubiti svog čuvara.

Nikada nije zaboravila svoju majku, naučila je da u svakom izlasku sunca vidi njen osmeh. Naučila je da i u najtežim trenucima može pronaći snagu i radost. Grane starog hrasta pružale su hladovinu i utočište, a njegovo deblo je bilo išarano imenima i obećanjima.

Godine su prolazile, a Radojka je rasla u mudrosti i snazi. Njena ljubav prema braći i sestrama bila je kao reka koja teče - stalna i neumoljiva. Učila ih je da čitaju, pišu i računaju, koristeći znanje koje je uspela da sačuva iz svojih kratkih školskih dana.

Bez pristupa školi morala je da se osloni na svoje znanje i snalažljivost da nauči braću i sestre da pišu. Sakupljala je stare novine, izlizane knjige i časopise koje bi trgovci ostavili ili koje bi našla u selu. Svoju malu biblioteku je postavila pod starim hrastom, gde bi svakog popodneva sedela sa svojom braćom i sestrama.

Počela je sa osnovama, crtajući slova u zemlji i pokazujući im kako se svako slovo izgovara. Koristila je prirodu oko sebe da ih uči - listovi su postali stranice za pisanje, a kamenčićima su slagali reči.

Kada bi se slova pretvorila u reči, a reči u rečenice, Radojka bi im pričala priče. Njene priče bile su pune avantura i lekcija, a braća i sestre su, slušajući, učili kako da povezuju slova i reči sa svetom oko sebe.

Za svako novo slovo ili reč koju bi naučili, Radojka bi ih nagradila malim darovima - bilo da je to bio slatkiš koji je sama napravila ili lepa reč koju bi im uputila. Njena strpljivost i ljubav prema učenju zarazila je i najmlađe, koji su željno iščekivali svaki novi dan i nove lekcije.

Tako su, pod Radojkinim nežnim vodstvom, deca izrasla u mlade ljude koji su znali da čitaju i pišu, spremni da istražuju svet knjiga i znanja koji im je ona otvorila. Radojka je postala stub kuće, oslonac i uteha, i maćeha je na kraju prepoznala njenu dobrotu. U njihovom domu, gde je nekad vladala hladnoća, sada je tinjala toplina i razumevanje. S kolena na koleno se prenosi ta priča o snazi volje, o ljubavi koja prevazilazi sve prepreke, i o svetlu koje može da zasija čak i u najtamnijim trenucima.

Godine su prolazile, i Radojka je odrasla, a hrast je ostao, snažan oslonac. U polomljenoj šumi, on je bio jedino uspravno stablo. Iako više nije tražila da joj ispunjava želje, znala je da je magija uvek tu, u srcu prirode, spremna da se probudi onda kada je najpotrebnija.

PODELITE OVAJ TEKST NA: