О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе









Празнични караван 2024-25
Празнични караван 2023/24













Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Дечји кутак


У ПОЛОМЉЕНОЈ ШУМИ

Слађана Миленковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


У ПОЛОМЉЕНОЈ ШУМИ


 
У селу скривеном међу зеленим брдима, живела је мала Радојка са својим оцем и маћехом. Њена мајка, нежна и пуна љубави, оставила је овај свет док је Радојка још била врло млада, а туга због тог губитка никада није напустила њено срце.
Њен отац, човек од крви и меса, али сломљеног духа, убрзо се оженио другом женом у нади да ће вратити радост у дом. Нова жена донела је са собом децу из претходног брака, и тако је Радојка добила браћу и сестре које није знала да је желела.
Живот у њиховој кући био је тежак. Радојка је морала да напусти школу након другог разреда како би помагала у кући и на пољу. Иако је сањала о књигама и учењу, знала је да њена породица треба њене руке више, него што је она требала перо и хартију.
Маћеха, жена од челика и камена, владала је кућом строгом руком, али Радојка је у њој видела више. Видела је уморне очи које су скривале приче о сопственим губицима и борби. Иако су је многи саветовали да се чува маћехе, Радојка је изабрала да јој пружи љубав.
У поломљеној шуми, стајао је још само стари храст, чије су гране досезале небо као руке које моле за кишу. Његово дебло, испресецано браздама времена, чувало је тајне које су шапутале ветру. Радојка, девојчица са очима боје јутра, сваког дана би прилазила храсту, додиривала његову кору и шапутала му своје снове. Храст, који је био више од дрвета, слушао је и памтио. У селу се причало да храст може испунити жеље, али само оне које су изговорене срцем.
Једне ноћи, када је месец висио ниско на небу као златни брод, Радојка је пришла храсту и шапнула:
-Желим да мајка буде са мном.
Храст је затреперио, а његове гране су се нагнуле ка њој. У тренутку, ветар је донео мирис њене мајке, а из коријена храста израсла је фигура жене, обавијена листовима и светлошћу.
-Мајко? упитала је Радојка, сузе у очима.
-Да, дете моје, одговорила је фигура.
-Ја сам овде, увек сам била овде, у срцу храста.
Од тог дана, Радојка није била сама. Храст и мајка су постали њини чувари. Кад год би Радојка била тужна или у невољи, храст би јој дао снагу, а фигура мајке утеху.
Али магија храста није била без цене. Сваки пут када би испунио жељу, једна грана би се осушила и пала. Радојка је то схватила и престала тражити испуњење жеља, бојећи се да ће изгубити свог чувара.
Никада није заборавила своју мајку, научила је да у сваком изласку сунца види њен осмех. Научила је да и у најтежим тренуцима може пронаћи снагу и радост. Гране старог храста пружале су хладовину и уточиште, а његово дебло је било ишарано именима и обећањима.
Године су пролазиле, а Радојка је расла у мудрости и снази. Њена љубав према браћи и сестрама била је као река која тече - стална и неумољива. Учила их је да читају, пишу и рачунају, користећи знање које је успела да сачува из својих кратких школских дана.
Без приступа школи морала је да се ослони на своје знање и сналажљивост да научи браћу и сестре да пишу. Сакупљала је старе новине, излизане књиге и часописе које би трговци оставили или које би нашла у селу. Своју малу библиотеку је поставила под старим храстом, где би сваког поподнева седела са својом браћом и сестрама.
Почела је са основама, цртајући слова у земљи и показујући им како се свако слово изговара. Користила је природу око себе да их учи - листови су постали странице за писање, а каменчићима су слагали речи.
Када би се слова претворила у речи, а речи у реченице, Радојка би им причала приче. Њене приче биле су пуне авантура и лекција, а браћа и сестре су, слушајући, учили како да повезују слова и речи са светом око себе.
За свако ново слово или реч коју би научили, Радојка би их наградила малим даровима - било да је то био слаткиш који је сама направила или лепа реч коју би им упутила. Њена стрпљивост и љубав према учењу заразила је и најмлађе, који су жељно ишчекивали сваки нови дан и нове лекције.
Тако су, под Радојкиним нежним водством, деца израсла у младе људе који су знали да читају и пишу, спремни да истражују свет књига и знања који им је она отворила. Радојка је постала стуб куће, ослонац и утеха, и маћеха је на крају препознала њену доброту. У њиховом дому, где је некад владала хладноћа, сада је тињала топлина и разумевање. С колена на колено се преноси та прича о снази воље, о љубави која превазилази све препреке, и о светлу које може да засија чак и у најтамнијим тренуцима.
Године су пролазиле, и Радојка је одрасла, а храст је остао, снажан ослонац. У поломљеној шуми, он је био једино усправно стабло. Иако више није тражила да јој испуњава жеље, знала је да је магија увек ту, у срцу природе, спремна да се пробуди онда када је најпотребнија.



 
 


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"