|
|
|
 | Dušica Ivanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Identitet kao sudbina(Radmila Telebak Karać, Tajne Doline snova, ASoglas d.o.o., Zvornik, 2024)
Dušica Ivanović Radmilu Telebak Karać, književnicu koja već decenijama živi u Kanadi i, pišući na srpskom jeziku, neguje svoje književne korene, prvo smo upoznali kao pesnika za decu, da bismo potom zavoleli njenu zavičajnu i ljubavnu poeziju, a kada je objavila prvi roman „Svi Adamovi grijesi“, imali smo prilike da se sretnemo i sa njenim proznim talentom. Tri godine kasnije nam u svom drugom romanu pokazuje koliko je sazrela kao prozni pisac i kako se njen dar za realistično pripovedanje razvio u još bogatiju formu i uzbudljivu, gotovo filmsku priču sa savremenom tematikom. Roman „Tajne Doline snova“ otkriće čitaocu ne samo mnoštvo porodičnih tajni jedne kanadske porodice, koja čak ni na prvi pogled nije obična, već i misterije svakog od njenih članova ponaosob. U slojevitoj priči o događajima koji su zadesili nekoliko generacija porodice Levit, ubedljivo i precizno su oslikane sve emotivne, mentalne i socijalne nijanse njihovog ponašanja i doživljaja sebe u svetu, u kome se svi ponaosob bore protiv porodičnih i individualnih demona. Oslanjajući se na najbolje uzore u realizmu, Radmila Karać u balzakovskom maniru vešto upotrebljava detalje koji ilustruju živote njenih junaka da bi čitaocimaotkrila i razotkrila malog čoveka i njegov svet, da bi im približila njegovupravu prirodu. Vraćanjem u prošlost osvetljava i svest i podsvest ljudi koji kroz život prolaze u večitom traganju za istinom o svom poreklu i o poreklu i uzroku svojih najvećih trauma. Da bi to postigla, autorka ne pripoveda događaje hronološkim redom, već se često služi metodom retrospekcije. I sam početak romana smešten je u sadašnje vreme, čija je uloga u tome da nas vodi kroz nekad zamršene lavirinte prošlih događaja, sećanja i promišljanja, da bi se posle toga priča uvek ponovo vratila u doba današnje. Najveće odstupanje od hronološke linije je korišćenje dnevničkih zapisa junakinje po imenu Dejsi,koja odavno nije među živima. Ti zapisi su tu s pravom, jer rasvetljavaju postupke i odnose najbližih članova njene porodice, onih koji su je nadživeli. U ovakvom postupku Radmile Karać leže razlozi korišćenja metoda simultanog pripovedanja. Radnja se dešava paralelno: u sadašnjosti i u (otkrivanju zagonetne) prošlosti. Digresije od osnovnog toka radnje su retke i uvek dovoljno kratke da ne bi remetile nit romana, a obično su tu da bi ovoj porodičnoj sagi dale istorijski i geografski okvir. Unutrašnji monolozi Logana Leventa prate tok njegove svesti, ali i savesti, njegovu unutrašnju borbu u nastojanju da otkrije porodične tajne, da pomiri svoja konfliktna i negativna osećanja, da se izbori sa traumatičnim sećanjima. Dok ne prođe taj teški put i ne stigne do samootkrića i samoopraštanja, Logan neće uspeti da pronađe svoje mesto u svetu i prihvati sebe takvog kakav jeste. Logan Levent je samo prividno glavni lik, onaj koji svojom pojavom otvara priču i čiji nas postupci, sećanja i unutrašnji monolozi od početka do kraja romana vešto vode kroz tu porodičnu istoriju. On nije ni narator u pravom smislu te reč, već vezivno tkivo između prošlosti i budućnosti, između tajne i istine, ona važna nit koja povezuje sve članove porodice, bilo da su u krvnom srodstvu ili ne. Ni za Dejsi Levit, Loganovu sestru, čiji misteriozni nestanak on pokušava da razreši mnogo godina kasnije, ne možemo reći da je glavni lik, kao ni za njihovu majku, ćutljivu i ćudljivu Noru Levent, koja je sinu posle ćerkine smrti uskratila normalan odnos sa majkom. Plač je bila njena molitva, utjeha i duševna hrana. Norina životna priča čini okosnicu romana, ali je ona ipak netipičan tragičan ženski lik, i to ne samo zbog činjenice da roman započinje u vreme kad više nije među živima. U svetskoj književnosti je arhetip tragičnog ženskog junaka veoma često imao snagu da iznese celu priču. I kod Radmile Karać ta tragična junakinja, koja u sebi nosi dve sasvim različite ličnosti, jednu dok je bila majka svoje ćerke, a drugu posle ćerkine smrti, stoji kao kičmeni stub i porodice i radnje romana. Tek nam Dejsin dnevnik otkriva kakva je zaista bila Nora pre porodične tragedije. Nakon gubitka deteta, Nora se identifikovala sa tugom, a Logan je, posle duge borbe za njenu ljubav, vremenom postao umoran od majčine tuge. Radeći kao klinički psiholog, u negovanju empatije prema svojim klijentima je nalazio smisao.Bolio ga je život. A život je neizlečiva bolest. Loganov život neće naći svoj pravi smisao dokle god se ne oslobodi tegobe, koja nije njegova, ali koju nosi kao teret. Tuga je ono što je obeležilo život ovog junaka, astub Loganove tuge bila je njegova ožalošćena majka. Na tom stubu je bio razapet osećanjima nedovoljnosti, nepripadanja i nevoljenosti, i za njega prikovan majčinom neprobojnom žalošću. Loganov život je traganje za istinom o sopstvenom poreklu. Pitanje identiteta pokreće univerzalne teme, kao što su: vera u Boga, sudbina kao opravdanje za naše postupke, teret greha, kajanje, stalna potraga za ljubavlju, samoća kao zajednička porodična sudbina i, na kraju, život i smrt, posebno nasilna smrt i fenomen samoubistva. Interesantan je podatak da je Karaćevaradnju romana smestila u svoju novu domovinu, Kanadu, i to u njenu ruralnu sredinu. Književnica, koja je rođena u Hercegovini, gde je živela sve do rata devedesetih godina prošlog veka, u Kanadi je od prvih dana živela u gradu i u tom urbanom miljeu radila i podizala porodicu. Činjenica da je Radmila Karać, inače poznata po negovanju kulture, tradicije i jezika starog kraja, napisala uspešnu kanadsku priču, spada u jedno od retkih iskustava prve generacije imigranata, koji su u potpunosti sačuvali svoj nacionalni i kulturni integritet, ali se protom i uspešno integrisali u kulturni milje svoje nove domovine.
4. april 2024.
|
