детаљ слике: КРК Арт дизајн

Идентитет као судбина

(Радмила Телебак Караћ, Тајне Долине снова, АСоглас д.о.о., Зворник, 2024)

Душица Ивановић

Радмилу Телебак Караћ, књижевницу која већ деценијама живи у Канади и, пишући на српском језику, негује своје књижевне корене, прво смо упознали као песника за децу, да бисмо потом заволели њену завичајну и љубавну поезију, а када је објавила први роман „Сви Адамови гријеси“, имали смо прилике да се сретнемо и са њеним прозним талентом. Три године касније нам у свом другом роману показује колико је сазрела као прозни писац и како се њен дар за реалистично приповедање развио у још богатију форму и узбудљиву, готово филмску причу са савременом тематиком.

Роман „Тајне Долине снова“ откриће читаоцу не само мноштво породичних тајни једне канадске породице, која чак ни на први поглед није обична, већ и мистерије сваког од њених чланова понаособ. У слојевитој причи о догађајима који су задесили неколико генерација породице Левит, убедљиво и прецизно су осликане све емотивне, менталне и социјалне нијансе њиховог понашања и доживљаја себе у свету, у коме се сви понаособ боре против породичних и индивидуалних демона. 

Ослањајући се на најбоље узоре у реализму, Радмила Караћ у балзаковском маниру вешто употребљава детаље који илуструју животе њених јунака да би читаоцимаоткрила и разоткрила малог човека и његов свет, да би им приближила његовуправу природу. Враћањем у прошлост осветљава и свест и подсвест људи који кроз живот пролазе у вечитом трагању за истином о свом пореклу и о пореклу и узроку својих највећих траумa.

              Да би то постигла, ауторка не приповеда догађаје хронолошким редом, већ се често служи методом ретроспекције. И сам почетак романа смештен је у садашње време, чија је улога у томе да нас води кроз некад замршене лавиринте прошлих догађаја, сећања и промишљања, да би се после тога прича увек поново вратила у доба данашње. Највеће одступање од хронолошке линије је коришћење дневничких записа јунакиње по имену Дејси,која одавно није међу живима. Ти записи су ту с правом, јер расветљавају поступке и односе најближих чланова њене породице, оних који су је надживели.

              У оваквом поступку Радмиле Караћ леже разлози коришћења метода симултаног приповедања. Радња се дешава паралелно: у садашњости и у (откривању загонетне) прошлости. Дигресије од основног тока радње су ретке и увек довољно кратке да не би реметиле нит романа, а обично су ту да би овој породичној саги дале историјски и географски оквир.

Унутрашњи монолози Логана Левента прате ток његове свести, али и савести, његову унутрашњу борбу у настојању да открије породичне тајне, да помири своја конфликтна и негативна осећања, да се избори са трауматичним сећањима. Док не прође тај тешки пут и не стигне до самооткрића и самоопраштања, Логан неће успети да пронађе своје место у свету и прихвати себе таквог какав јесте. Логан Левент је само привидно главни лик, онај који својом појавом отвара причу и чији нас поступци, сећања и унутрашњи монолози од почетка до краја романа вешто воде кроз ту породичну историју. Он није ни наратор у правом смислу те реч, већ везивно ткиво између прошлости и будућности, између тајне и истине, она важна нит која повезује све чланове породице, било да су у крвном сродству или не. Ни за Дејси Левит, Логанову сестру, чији мистериозни нестанак он покушава да разреши много година касније, не можемо рећи да је главни лик, као ни за њихову мајку, ћутљиву и ћудљиву Нору Левент, која је сину после ћеркине смрти ускратила нормалан однос са мајком. Плач је била њена молитва, утјеха и душевна храна.

Норина животна прича чини окосницу романа, али је она ипак нетипичан трагичан женски лик, и то не само због чињенице да роман започиње у време кад више није међу живима. У светској књижевности је архетип трагичног женског јунака веома често имао снагу да изнесе целу причу. И код Радмиле Караћ та трагична јунакиња, која у себи носи две сасвим различите личности, једну док је била мајка своје ћерке, а другу после ћеркине смрти, стоји као кичмени стуб и породице и радње романа. Тек нам Дејсин дневник открива каква је заиста била Нора пре породичне трагедије. Након губитка детета, Нора се идентификовала са тугом, а Логан је, после дуге борбе за њену љубав, временом постао уморан од мајчине туге. Радећи као клинички психолог, у неговању емпатије према својим клијентима је налазио смисао.Болио га је живот. А живот је неизлечива болест. Логанов живот неће наћи свој прави смисао докле год се не ослободи тегобе, која није његова, али коју носи као терет. Туга је оно што је обележило живот овог јунака, астуб Логанове туге била је његова ожалошћена мајка. На том стубу је био разапет осећањима недовољности, неприпадања и невољености, и за њега прикован мајчином непробојном жалошћу.

Логанов живот је трагање за истином о сопственом пореклу. Питање идентитета покреће универзалне теме, као што су: вера у Бога, судбина као оправдање за наше поступке, терет греха, кајање, стална потрага за љубављу, самоћа као заједничка породична судбина и, на крају, живот и смрт, посебно насилна смрт и феномен самоубиства.

Интересантан је податак да је Караћеварадњу романа сместила у своју нову домовину, Канаду, и то у њену руралну средину. Књижевница, која је рођена у Херцеговини, где је живела све до рата деведесетих година прошлог века, у Канади је од првих дана живела у граду и у том урбаном миљеу радила и подизала породицу.

Чињеница да је Радмила Караћ, иначе позната по неговању културе, традиције и језика старог краја, написала успешну канадску причу, спада у једно од ретких искустава прве генерације имиграната, који су у потпуности сачували свој национални и културни интегритет, али се протом и успешно интегрисали у културни миље своје нове домовине.  

4. април 2024.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: