|
|
|
 | Zorica Despotov | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Put Postoji put preko brda koji iz grada vodi na selo. Zemljani put na nekim delovima prostran i svetao, a na drugim dosta uzak i mračan. S leve strane puta prostire se gusta šuma, s desne strmina koja vodi duboko u podnožje. Put je izbrazdan širokim uvalinama koje su proparane korenjem obližnjeg drveća. Tata nam je često pričao da je, kao dete,preko brda išao u grad po potrepštine za kuću. Sam, peške. Nama se od te priče dizala kosa na glavi, jer to je put kroz šumu, a u šumi (podrazumeva se) ima opasnih, krvoločnih zveri. Verovanje u to je bilo neupitno, iako za ceo svoj život nismo tamo videli zver veću od zeca. I pored jezivih priča, koje su nam se ispredale u dečijim glavama, gde su na tom putu veštice igrale kolo, vampiri jurili nevine devojke, karakondžule vrebale iz žbunja, jednom prilikom smo se nas troje (sestra, brat i ja) uputili baš tim putem, do babe i dede na selo. Bilo je leto i sunce je već bilo visoko na nebu kada smo krenuli od kuće. Kao najstarija, sa nekih trinaest godina, bila sam ubeđena da treba da predstavljam vođu kroz ovu opasnu pustolovinu. Dvoje mlađih i fizički spretnijih, prihvatilo je na izgled moje vođstvo, a potom su gotovo potrčali putem. U početku sam ih jedva sustizala, jer su se, stalno šapućući i domunđavajući, kretali brzo i vešto kao planinske koze. Između njih bila je jedva godina razlike i dobro su se slagali. Pokušavajući da im glumim mamu, uvek sam im bila nekako daleka. Već u prvih stotinak metara, gorko sam se kajala što sam pošla i čudila se što nam je mama dopustila da idemo sami. Osim toga, brinula sam za njihovu bezbednost, a bila previše umorna i slaba da ih sustignem. Dok sam u sebi jadikovala nad sudbinom, peli smo se sve dalje od grada, a put se sužavao i gubio od dnevne svetlosti, zaklonjen gustim krošnjama drveća. Nisu se više čuli zvuci civilizacije, kao da je neko stavio na "muke" sve ljudsko u okolini. Samo ptice i šuštanje grana. Tabani su me boleli. Nosila sam tanke letnje patike sa đonom koji nije uspevao da amortizuje krupne prepreke preko kojih sam gazila. To me je dodatno usporavalo, međutim, ubrzo je usporilo i ono dvoje čekajući da ih sustignem. - Bogami, ovde u šumi sigurno ima medveda - raspalio je brat iz vedra neba. -Da, medveda, a sigurno i vukova!- nadovezala se moja sestra širom otvorenih očiju. Polako sam išla za njima i uplašeno se osvrtala oko sebe. - Medved može da te ubije jednim udarcem šape - opet se oglasio brat. - Ja ću pobeći na drvo - samouvereno je izjavila sestra, koja se na drveće pela kao od šale. - I ja ću za tobom reče brat - a onda su se zlurado i osvetnički oboje okrenuli prema meni, u očekivanju da i ja kažem neko rešenje za napad medveda. Kao svaka pametnica, rekoh da sam negde pročitala da treba da se pravimo mrtvi i medved će otići. Sažaljivo su me pogledali i nastavili da hodaju, ubeđeni da ću prva nastradati, ako iskrsne medved od nekud. Tišina među njima, koja je bila izuzetno retka pojava, ipak je nagovestila osećaj straha i neko vreme smo hodali ćutke povremeno se osvrćući. Posle pola sata hoda konačno smo izašli na vrh. Medved je propustio šansu da nas pojede, odahnuli smo. Na vrhu je bila osunčana čistina sa livadom oivičenom drvenom ogradom i gustim rastinjem. Ispod tog rastinja crvenele su se šumske jagode. I danas u sećanje mogu da prizovem njihov miris. Sestra i brat su ih brali i nizali na tanke niti trave čijeg se imena više ne sećam. Sećam se da nisam bila gladna, samo srećna jer sam putovanje preživela.
|
