|
|
|
 | Зорица Деспотов | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Пут Постоји пут преко брда који из града води на село. Земљани пут на неким деловима простран и светао, а на другим доста узак и мрачан. С леве стране пута простире се густа шума, с десне стрмина која води дубоко у подножје. Пут је избраздан широким увалинама које су пропаране корењем оближњег дрвећа. Тата нам је често причао да је, као дете,преко брда ишао у град по потрепштине за кућу. Сам, пешке. Нама се од те приче дизала коса на глави, јер то је пут кроз шуму, а у шуми (подразумева се) има опасних, крволочних звери. Веровање у то је било неупитно, иако за цео свој живот нисмо тамо видели звер већу од зеца. И поред језивих прича, које су нам се испредале у дечијим главама, где су на том путу вештице играле коло, вампири јурили невине девојке, караконџуле вребале из жбуња, једном приликом смо се нас троје (сестра, брат и ја) упутили баш тим путем, до бабе и деде на село. Било је лето и сунце је већ било високо на небу када смо кренули од куће. Као најстарија, са неких тринаест година, била сам убеђена да треба да представљам вођу кроз ову опасну пустоловину. Двоје млађих и физички спретнијих, прихватило је на изглед моје вођство, а потом су готово потрчали путем. У почетку сам их једва сустизала, јер су се, стално шапућући и домунђавајући, кретали брзо и вешто као планинске козе. Између њих била је једва година разлике и добро су се слагали. Покушавајући да им глумим маму, увек сам им била некако далека. Већ у првих стотинак метара, горко сам се кајала што сам пошла и чудила се што нам је мама допустила да идемо сами. Осим тога, бринула сам за њихову безбедност, а била превише уморна и слаба да их сустигнем. Док сам у себи јадиковала над судбином, пели смо се све даље од града, а пут се сужавао и губио од дневне светлости, заклоњен густим крошњама дрвећа. Нису се више чули звуци цивилизације, као да је неко ставио на "муке" све људско у околини. Само птице и шуштање грана. Табани су ме болели. Носила сам танке летње патике са ђоном који није успевао да амортизује крупне препреке преко којих сам газила. То ме је додатно успоравало, међутим, убрзо је успорило и оно двоје чекајући да их сустигнем. - Богами, овде у шуми сигурно има медведа - распалио је брат из ведра неба. -Да, медведа, а сигурно и вукова!- надовезала се моја сестра широм отворених очију. Полако сам ишла за њима и уплашено се освртала око себе. - Медвед може да те убије једним ударцем шапе - опет се огласио брат. - Ја ћу побећи на дрво - самоуверено је изјавила сестра, која се на дрвеће пела као од шале. - И ја ћу за тобом рече брат - а онда су се злурадо и осветнички обоје окренули према мени, у очекивању да и ја кажем неко решење за напад медведа. Као свака паметница, рекох да сам негде прочитала да треба да се правимо мртви и медвед ће отићи. Сажаљиво су ме погледали и наставили да ходају, убеђени да ћу прва настрадати, ако искрсне медвед од некуд. Тишина међу њима, која је била изузетно ретка појава, ипак је наговестила осећај страха и неко време смо ходали ћутке повремено се осврћући. После пола сата хода коначно смо изашли на врх. Медвед је пропустио шансу да нас поједе, одахнули смо. На врху је била осунчана чистина са ливадом оивиченом дрвеном оградом и густим растињем. Испод тог растиња црвенеле су се шумске јагоде. И данас у сећање могу да призовем њихов мирис. Сестра и брат су их брали и низали на танке нити траве чијег се имена више не сећам. Сећам се да нисам била гладна, само срећна јер сам путовање преживела.
|
