О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе









Празнични караван 2024-25
Празнични караван 2023/24













Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Дечји кутак


ПУТ

Зорица Деспотов
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Пут

 

Постоји пут преко брда који из града води на село. Земљани пут на неким деловима простран и светао, а на другим доста узак и мрачан. С леве стране пута простире се густа шума, с десне стрмина која води дубоко у подножје. Пут је избраздан широким увалинама које су пропаране корењем оближњег дрвећа. Тата нам је често причао да је, као дете,преко брда ишао у град по потрепштине за кућу. Сам, пешке. Нама се од те приче дизала коса на глави, јер то је пут кроз шуму, а у шуми (подразумева се) има опасних, крволочних звери. Веровање у то је било неупитно, иако за цео свој живот нисмо тамо видели  звер већу од зеца. И поред језивих прича, које су нам се испредале у дечијим главама,  где су на том путу вештице играле коло, вампири јурили невине девојке, караконџуле вребале из жбуња,  једном приликом смо се нас троје (сестра, брат и ја) упутили баш тим путем, до бабе и деде на село. Било је лето и сунце је већ било високо на небу када смо кренули од куће. Као најстарија, са неких тринаест година, била сам убеђена да треба да представљам вођу кроз ову опасну пустоловину. Двоје млађих и физички спретнијих, прихватило је  на изглед моје вођство, а потом су готово потрчали путем. У почетку сам их једва сустизала, јер су се, стално шапућући и домунђавајући, кретали брзо и вешто као планинске козе. Између њих била је једва година разлике и добро су се слагали. Покушавајући да им глумим маму, увек сам им била некако далека. Већ у првих стотинак метара, горко сам се кајала што сам пошла и чудила се што нам је мама  допустила да идемо сами. Осим тога, бринула сам за њихову безбедност, а била превише уморна и слаба да их сустигнем. Док сам у себи јадиковала над судбином, пели смо се све даље од града, а пут се сужавао и губио од дневне светлости, заклоњен густим крошњама дрвећа. Нису се више чули звуци цивилизације, као да је неко ставио на "муке" све људско у околини. Само птице и шуштање грана. Табани су ме болели. Носила сам танке летње патике са ђоном који није успевао да амортизује крупне препреке преко којих сам газила. То ме је додатно успоравало, међутим, убрзо је успорило и оно двоје чекајући да их сустигнем.
 - Богами, овде у шуми сигурно има медведа - распалио је брат из ведра неба. -Да, медведа, а сигурно и вукова!- надовезала се моја сестра широм отворених очију. Полако сам ишла за њима и уплашено се освртала око себе. - Медвед може да те убије једним ударцем шапе - опет се огласио брат.
- Ја ћу побећи на дрво - самоуверено је изјавила сестра, која се на дрвеће пела као од шале. - И ја ћу за тобом рече брат - а онда су се злурадо и осветнички обоје окренули према мени, у очекивању да и ја кажем неко решење за напад медведа. Као свака паметница, рекох да сам негде прочитала да треба да се правимо мртви и медвед ће отићи. Сажаљиво су ме погледали и наставили да ходају, убеђени да ћу прва настрадати, ако искрсне медвед од некуд. Тишина међу њима, која је била изузетно ретка појава, ипак је наговестила осећај страха и неко време смо ходали ћутке повремено се осврћући. После пола сата хода коначно смо изашли на врх. Медвед је пропустио шансу да нас поједе, одахнули смо. На врху је била осунчана чистина са ливадом оивиченом дрвеном оградом и густим растињем. Испод тог растиња црвенеле су се шумске јагоде. И данас у сећање могу да призовем њихов мирис. Сестра и брат су их брали и низали на танке нити  траве чијег се имена више не сећам. Сећам се да  нисам била гладна, само срећна јер сам путовање преживела.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"