detalj slike: KRK Art dizajn

Izbor iz "Stopanice, čuj me"

19.

Ako te životom kovah u mustru

slamke na vetru bronce u žumancu

jesenjeg praskozorja koje se muti

ko kajgana prelivajuć tiganj

mrznući u tebi misleć da gorim -

zar po smrti kovačku ljuspu

da sunovratim orlovom klancu

da ti glas vidim, kada te čuti

okom ne mogu, vatreni viganj

čari tvoje prestanem da tvorim? -

Dolazimo iz dvodelna sveta

trodelni, nikako se draga

ne uklapamo u mutljaga talog

ko iskre zlataste sunule s danca

kad riba uskovitla pesak repom -

pa si kao munja ošinula vetar

da te do mog prenese praga

da međ kletima budeš mi zalog

svetosti, poslednja mrva iz ranca

i svetlost na kolodvoru slepom -

Vajaću te i sastrag života

kao nahoče nenađeno u pusti

da kad čitaš ime mi s plota

vrati se kolevci tebe da usni

20.

Do tvog negleduš gorja

zar okom zemnim nesagledan

u svet opsene, odevenosti do grla,

stopanice nesvikla na palež

predjutarnje šišarke s obzora,

između prividne smrti i bitka -

jesam li bio tvoj? jesi li moja?

jesi li bila čedna ukoliko čedan

ja nijesam mogao biti, pticogrla

djevo, život smrtnika je starež

a ti vavečna omoriko, s gora

nadvešena stojiš naga, ko pritka -

Mogu li te rukama taći ako su prah

mogu li te nogom stiči ako su sneg

a život je tek - najkrača stanka -

biću ti plomba zlatna mada mi je dah

olovan, trčaću tebi kao da je beg

poslednji izbav - pre nestanka -

21.

Žabljak – Elizijski krajolik zacelo

vrbik je grlio kupinjak uz džadu

a vetar milovo guje na utrini -

duh velebilja ostavio je telo

cimnuv zvonce oglasi stadu

da oluj oštri pandže, u visini –

Kari Šabanovi već su bili

risani, krvavim Lesa perom

srećnici retki njim su išli -

za život bolji su odocnili

ranjeni na smrt šestoperom

nevere, s uma skoro sišli –

Iduć putem bogomoljku zgazih

tapšahu me: "Alal vera, čoče,

spljesko si je po pravdi boga! -

a danas se čude, crv na stazi

gamiže mesto mene: Ave oče,

zar i anđeo može bit rogat? –

Da se vratim - nemam kom

da odem - zloga ko da primi? -

putnike proletnje ište dom,

a ja sam dušu prodao zimi -

22.

Padale su rozete u vreme

Bez ličnog opisa bez girlandi

Zeta u plamu praskozorja

Prosejava munje po kršu

Prekornice (čar privida

Nije joj ravna) u Bogo –

Javljensko jutro kad romb

Sunca oval je zagnjuren

Kao kormoran za ikrom

Smaragda Zete luč da pali

Ko lepotu preživi – pričaće

Sagu o vetru zmajevitom

Niotkud došlom vatru

Dve ruke trećom da pali.

23.

Ne dam da ti iko tišinu nadglasa

u tvojim borama snatrim pore,

u umoru nedara Visitora orlušine,

a sa Žabljaka, stanac pak kamen,

iz kog poskok proviruje plaho

gleda te iz trnom ovenčana kolja

dok ko venčanicu svlači kože –

jer ti si svetraj smrtnog mi časa

kad mravinjam rudarski smoren

po tvojoj nagosti, što će da mine

brže no li moje pagansko amen,

kad te po vrletima progoni dahom

lovac, kom je poljub poslednja volja

a samo ga grom poljubiti može –

Ne očajavam. Prepuštam te vatre

milovanju nekoć moje su ruke

bili plamičcima istoga ognja

al' otada sve je drugače, draga

prizivljem te gromovima nečuja

kralj bivši služinački te služi –

minu zanos svilom da te natre

ahasfer, za kog nema mirne luke

do u srcu tvome, koje ga progna

i za kletkom drugom sada traga

ne znajuć, je li orao, ili je guja

u orlušini, nebom što kruži-

PODELITE OVAJ TEKST NA: