детаљ слике: КРК Арт дизајн

Избор из "Стопанице, чуј ме"

19.

Ако те животом ковах у мустру

сламке на ветру бронце у жуманцу

јесењег праскозорја које се мути

ко кајгана преливајућ тигањ

мрзнући у теби мислећ да горим -

зар по смрти ковачку љуспу

да суновратим орловом кланцу

да ти глас видим, када те чути

оком не могу, ватрени вигањ

чари твоје престанем да творим? -

Долазимо из дводелна света

троделни, никако се драга

не уклапамо у мутљага талог

ко искре златасте сунуле с данца

кад риба усковитла песак репом -

па си као муња ошинула ветар

да те до мог пренесе прага

да међ клетима будеш ми залог

светости, последња мрва из ранца

и светлост на колодвору слепом -

Вајаћу те и састраг живота

као нахоче ненађено у пусти

да кад читаш име ми с плота

врати се колевци тебе да усни

20.

До твог негледуш горја

зар оком земним несагледан

у свет опсене, одевености до грла,

стопанице несвикла на палеж

предјутарње шишарке с обзора,

између привидне смрти и битка -

јесам ли био твој? јеси ли моја?

јеси ли била чедна уколико чедан

ја нијесам могао бити, птицогрла

дјево, живот смртника је стареж

а ти вавечна оморико, с гора

надвешена стојиш нага, ко притка -

Могу ли те рукама таћи ако су прах

могу ли те ногом стичи ако су снег

а живот је тек - најкрача станка -

бићу ти пломба златна мада ми је дах

олован, трчаћу теби као да је бег

последњи избав - пре нестанка -

21.

Жабљак – Елизијски крајолик зацело

врбик је грлио купињак уз џаду

а ветар милово гује на утрини -

дух велебиља оставио је тело

цимнув звонце огласи стаду

да олуј оштри панџе, у висини –

Кари Шабанови већ су били

рисани, крвавим Леса пером

срећници ретки њим су ишли -

за живот бољи су одоцнили

рањени на смрт шестопером

невере, с ума скоро сишли –

Идућ путем богомољку згазих

тапшаху ме: "Алал вера, чоче,

спљеско си је по правди бога! -

а данас се чуде, црв на стази

гамиже место мене: Аве оче,

зар и анђео може бит рогат? –

Да се вратим - немам ком

да одем - злога ко да прими? -

путнике пролетње иште дом,

а ја сам душу продао зими -

22.

Падале су розете у време

Без личног описа без гирланди

Зета у пламу праскозорја

Просејава муње по кршу

Прекорнице (чар привида

Није јој равна) у Бого –

Јављенско јутро кад ромб

Сунца овал је загњурен

Као корморан за икром

Смарагда Зете луч да пали

Ко лепоту преживи – причаће

Сагу о ветру змајевитом

Ниоткуд дошлом ватру

Две руке трећом да пали.

23.

Не дам да ти ико тишину надгласа

у твојим борама снатрим поре,

у умору недара Виситора орлушине,

а са Жабљака, станац пак камен,

из ког поскок провирује плахо

гледа те из трном овенчана коља

док ко венчаницу свлачи коже –

јер ти си светрај смртног ми часа

кад мравињам рударски сморен

по твојој нагости, што ће да мине

брже но ли моје паганско амен,

кад те по врлетима прогони дахом

ловац, ком је пољуб последња воља

а само га гром пољубити може –

Не очајавам. Препуштам те ватре

миловању некоћ моје су руке

били пламичцима истога огња

ал' отада све је другаче, драга

призивљем те громовима нечуја

краљ бивши служиначки те служи –

мину занос свилом да те натре

ахасфер, за ког нема мирне луке

до у срцу твоме, које га прогна

и за клетком другом сада трага

не знајућ, је ли орао, или је гуја

у орлушини, небом што кружи-

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: