|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Migrant Kada je pradeda Sveta od nebeskih vlasti dobio dozvolu da privremeno napusti svoje večno boravište, kako bi posetio potomke u rodnom Somboru, imao je šta i da vidi. U njegovom krevetu (od orahovog drveta, u stilu secesije) spavao je crnpurast mladić, tankih nogu, uvučenog grudnog koša, špicastih crta lica, a na natkasni majka-Anđelije, tik do kreveta, stajao je podeblji svežanj novčanica i nekakva pljosnata spravica koja bi povremeno zazujala odašiljući uznemirujuće svetlo. Šta je ovo, začudi se duh pridošlice? Ta, s kim smo se mi to orodili? Nisu li se deca, možda, oglušila o moje zaveštanje da ne prodadu kuću? Da li da dreždi i sačeka da se gedžavi probudi ? ― pitao se. * Rašid je nemirno spavao. Napola otvoreni očni kapci, davali su još sablasniji utisak zgvrčenom, iznurenom telu koje, oprosti Bože, kao da je duša već napustila, bar se tako Sveti namah učini. Od prošle nedelje užasno ga boli povređena noga, pokušao je po zna koji put... Ponovo su ga vratili, oni tamo, sa druge strane ― isprebijanog i vezanog kao psa. Čamac je bio prepun, a Dunav, e moj baća, ne znate vi kakav je Dunav? Već treći dan sanja da se davi, krklja i guši se, čim sklopi oči, zato su napola otvorene... Srećom, ostao mu je telefon, svaki put kad bi se čamac nagnuo, hvatao bi se najpre za njega, kao za amajliju. Nisu mu ga oduzeli, zato će sutra, možda, uspeti da dobije brata i čuje kako je bolesna majka. Opet je sanjao učitelja Ismaila, čeka ga s one strane reke, poručuje da požuri. Juče se setio, kako mu je ovaj govorio: „Ti ćeš Rašide daleko dogurati.“ A nije li? * Razdanilo se na Vencu. Svetin duh mora nazad. Preleteo je celim šorom, i svuda isto ― idu neki ljudi u grupama, hrle, beže, misle biće im bolje. Razmišlja Sveta, u šta se njegov negdašnji svet pretvorio. Čim stigne, reći će onoj svojoj babi da je badava silazio ― gore, bar, imaju mir.
|
