|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Мигрант Када је прадеда Света од небеских власти добио дозволу да привремено напусти своје вечно боравиште, како би посетио потомке у родном Сомбору, имао је шта и да види. У његовом кревету (од ораховог дрвета, у стилу сецесије) спавао је црнпураст младић, танких ногу, увученог грудног коша, шпицастих црта лица, а на наткасни мајка-Анђелије, тик до кревета, стајао је подебљи свежањ новчаница и некаква пљосната справица која би повремено зазујала одашиљући узнемирујуће светло. Шта је ово, зачуди се дух придошлице? Та, с ким смо се ми то ородили? Нису ли се деца, можда, оглушила о моје завештање да не продаду кућу? Да ли да дрежди и сачека да се геџави пробуди ? ― питао се. * Рашид је немирно спавао. Напола отворени очни капци, давали су још сабласнији утисак згврченом, изнуреном телу које, опрости Боже, као да је душа већ напустила, бар се тако Свети намах учини. Од прошле недеље ужасно га боли повређена нога, покушао је по зна који пут... Поново су га вратили, они тамо, са друге стране ― испребијаног и везаног као пса. Чамац је био препун, а Дунав, е мој баћа, не знате ви какав је Дунав? Већ трећи дан сања да се дави, кркља и гуши се, чим склопи очи, зато су напола отворене... Срећом, остао му је телефон, сваки пут кад би се чамац нагнуо, хватао би се најпре за њега, као за амајлију. Нису му га одузели, зато ће сутра, можда, успети да добије брата и чује како је болесна мајка. Опет је сањао учитеља Исмаила, чека га с оне стране реке, поручује да пожури. Јуче се сетио, како му је овај говорио: „Ти ћеш Рашиде далеко догурати.“ А није ли? * Разданило се на Венцу. Светин дух мора назад. Прелетео је целим шором, и свуда исто ― иду неки људи у групама, хрле, беже, мисле биће им боље. Размишља Света, у шта се његов негдашњи свет претворио. Чим стигне, рећи ће оној својој баби да је бадава силазио ― горе, бар, имају мир.
|
