detalj slike: KRK Art dizajn

KAKO SAM POSTAO RODOLjUBAC

Detinjstvo je neiscrpni album uspomena. Odmakao sam se tek korak od njega, a već mi se čini da nemam mnogo zajedničkog sa nestašnim i nezaglavljenim dečakom Petrom. Pre svega, rastegao sam se do 185 cm, broj cipela 46, bradu, brkove potajno brijem. Kažu mi da još rastem i pitam se kada ću, brate, biti gotov čovek!

Jedan događaj me doziva da ga neizostavno uvrstim u ovo razmatranje i pismeno dokumentovanje moga odrastanja i uloge bakinog lika u svemu tome.

Tog jesenjeg natmurenog dana okupili smo se na porodičnom ručku: tetka sa familijom, plus mi, ravno desotoro. Razvučen sto do maksimuma, stolnjak koji izaziva u meni neki strah. Srećni smo što smo svi zajedno. Nama deci pomažu pri sipanju jela. Opinju nas neprestano: ne saginji se, uzmi nož, briši usta. Zveckaju čaše, tanjiri, roditelji prepričavaju porodičnu istoriju. Drve opasno! Posle ove uživancije, roditelji su zaseli uz piće i priče, a mi smo počeli da jurimo po hodnicima, sve do podruma. Umirivali su nas i otac i majka, ali slaba vajda. Tišina je trajala kratko i mi bismo ponovo počeli da se guramo, gađamo čim stignemo. Onda se pojavila baka i mi smo zastali onako zajapureni u licu.

– Oblačite se, dečurlijo, idemo u šetnju – rekla je baka nekako zagonetno.

Mi smo se obradovali, samo da se izađe iz kuće! Jedva smo se potrpali u kola; deca ne sede na prvom sedištu, to znači nas četvoro pozadi. Otac proverava da li su vrata zaključana. Krećemo. Da li mi se pričinilo ili je baka tokom vožnje pravila neke akrobacije. Tresli smo se na sedištu, klizali napred-nazad, u svakom slučaju, Lena reče da joj je muka.

Parkirala je kod gradskog jezera i pustila nas da se igramo.

– Skačite sada koliko hoćete – rekla je pomalo osvetnički. Jurili smo levo-desno po travi, gore-dole po stazama, onako u jaknama, kapuljačama i u čizmama.

Brzo smo se umorili. Nije bilo ni soka, ni vode, ni čokolade, ništa baka nije ponela! Počela je kišica i morali smo ponovo u kola. Pitamo baku kuda sada idemo, a ona kaže da je to iznenađenje. Mi smo sasvim logično očekivali da nas vodi na kolače ili palačinke u Srce. Ali, ne bi ništa od toga.

– Eto, prolazimo pored Velikog parka – kaže baka, kao da je malo manje ljuta. Mi smo gledali mokre staze na kojima po ovom ružnom vremenu nije bilo skoro nikoga. Znali smo mi taj park, tu smo bili svaki drugi dan, vozili bicile, penjali po toboganima.

Tek stigosmo pred veliku zgradu.

– To je Muzej „21. oktobar” – pokazuje rukom baka.

Kišica pomalo sipi. Svi smo navukli kapuljače na glave. Zastajemo pored velikih ispisanih panoa. Onda baka otpoče priču o fašistima koji su 21. oktobra 1941. godine pokupili iz kuća i ulica na hiljade ljudi i iz gimnazije đake, doveli ih tu u šumaričke šupe i zatvorili. Ljudi se nisu nadali nikakvom stradanju, ali, kada su počeli rafali, onda su na brzinu ko je umeo i mogao, pisali svojim najmilijima poruke.

Baka nam čita poruke.

„Dragi tata, mama. Pozdrav poslednji put. Ljubiša”.

„Zbogom zanavek. Ljubi sve vas tata Laza”.

Sećam se kako je Vojin počeo da plače, Anđelka isto, Lena se stisnula uz baku, a ja sam se strašno uplašio.

– Bako, bako, nemoj to pričati – kroz plač sam govorio. I zaista, baka je krenula prema vratima muzeja. Ispred ulaza bio je neki spomenik, kao kostur i Vojin je rekao:

– Bako, da li je ovo tata Laza? '- i nastavio da plače. Baka je rekla da jeste.

Kada smo već poodrasli baka je pričala o tom nemilom događaju kroz suze...

– Kako sam pogrešila, kako sam vas opteretila onako male tugom i strahom. Ne mogu to da prežalim, anđeli moji dragi, kako sam vas rastužila...

Istina, taj događaj je imao dalekosežne posledice.

Prvo, baka je opasno iskritikovana, što je nepedagoški postupila prema nama, deci.

Drugo, ja sam u vrtiću ispričao kako su Nemci naši najveći neprijatelji i kako su streljali đake i kako je tata Laza pisao pismo, i opet sam plakao jer su pobili naš narod. Vaspitačica Goca me je tešila i podigla na krilo i rekla da mi naše rodoljube nikada nećemo zaboraviti.

Treće, Vojin je naučio napamet celu pesmu „Krvava bajka“, koju mu je recitovao njegov deda i neprestano je tražio da je recituje pred drugarima, jer su streljani đaci bili pravi drugari i svi su umrli zajedno, u jednom danu. Vaspitačica je tetki skrenula pažnju na njegovo čudno ponašanje. Tetka je ispričala slučaj i molila vaspitačicu da bude strpljiva i da mu pomognete dok to zaboravi.

– I noću se trza i priča nešto, - objašnjavala je tetka.

Vinovnik svih tih događaja, baka, imala je utešno objašnjenje.

– Pa normalno je da su plakali. Oni su rodoljubi i vole svoj narod koji je postradao. Nećete valjda da ne puste suzu u Šumaricama. Ta nemojte mi pričati..!

Bilo mi je mnogo žao bake, jer su je svi grdili.

Sada znam da sam tada postao rodoljubac, da sam prvi put zaplakao radi rana roda moga.

Rodoljublje, brale, baš boli.

PODELITE OVAJ TEKST NA: