детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАКО САМ ПОСТАО РОДОЉУБАЦ

Детињство је неисцрпни албум успомена. Одмакао сам се тек корак од њега, а већ ми се чини да немам много заједничког са несташним и незаглављеним дечаком Петром. Пре свега, растегао сам се до 185 цм, број ципела 46, браду, бркове потајно бријем. Кажу ми да још растем и питам се када ћу, брате, бити готов човек!

Један догађај ме дозива да га неизоставно уврстим у ово разматрање и писмено документовање мога одрастања и улоге бакиног лика у свему томе.

Тог јесењег натмуреног дана окупили смо се на породичном ручку: тетка са фамилијом, плус ми, равно десоторо. Развучен сто до максимума, столњак који изазива у мени неки страх. Срећни смо што смо сви заједно. Нама деци помажу при сипању јела. Опињу нас непрестано: не сагињи се, узми нож, бриши уста. Звецкају чаше, тањири, родитељи препричавају породичну историју. Дрве опасно! После ове уживанције, родитељи су засели уз пиће и приче, а ми смо почели да јуримо по ходницима, све до подрума. Умиривали су нас и отац и мајка, али слаба вајда. Тишина је трајала кратко и ми бисмо поново почели да се гурамо, гађамо чим стигнемо. Онда се појавила бака и ми смо застали онако зајапурени у лицу.

– Облачите се, дечурлијо, идемо у шетњу – рекла је бака некако загонетно.

Ми смо се обрадовали, само да се изађе из куће! Једва смо се потрпали у кола; деца не седе на првом седишту, то значи нас четворо позади. Отац проверава да ли су врата закључана. Крећемо. Да ли ми се причинило или је бака током вожње правила неке акробације. Тресли смо се на седишту, клизали напред-назад, у сваком случају, Лена рече да јој је мука.

Паркирала је код градског језера и пустила нас да се играмо.

– Скачите сада колико хоћете – рекла је помало осветнички. Јурили смо лево-десно по трави, горе-доле по стазама, онако у јакнама, капуљачама и у чизмама.

Брзо смо се уморили. Није било ни сока, ни воде, ни чоколаде, ништа бака није понела! Почела је кишица и морали смо поново у кола. Питамо баку куда сада идемо, а она каже да је то изненађење. Ми смо сасвим логично очекивали да нас води на колаче или палачинке у Срце. Али, не би ништа од тога.

– Ето, пролазимо поред Великог парка – каже бака, као да је мало мање љута. Ми смо гледали мокре стазе на којима по овом ружном времену није било скоро никога. Знали смо ми тај парк, ту смо били сваки други дан, возили бициле, пењали по тобоганима.

Тек стигосмо пред велику зграду.

– То је Музеј „21. октобар” – показује руком бака.

Кишица помало сипи. Сви смо навукли капуљаче на главе. Застајемо поред великих исписаних паноа. Онда бака отпоче причу о фашистима који су 21. октобра 1941. године покупили из кућа и улица на хиљаде људи и из гимназије ђаке, довели их ту у шумаричке шупе и затворили. Људи се нису надали никаквом страдању, али, када су почели рафали, онда су на брзину ко је умео и могао, писали својим најмилијима поруке.

Бака нам чита поруке.

„Драги тата, мама. Поздрав последњи пут. Љубиша”.

„Збогом занавек. Љуби све вас тата Лаза”.

Сећам се како је Војин почео да плаче, Анђелка исто, Лена се стиснула уз баку, а ја сам се страшно уплашио.

– Бако, бако, немој то причати – кроз плач сам говорио. И заиста, бака је кренула према вратима музеја. Испред улаза био је неки споменик, као костур и Војин је рекао:

– Бако, да ли је ово тата Лаза? '- и наставио да плаче. Бака је рекла да јесте.

Када смо већ поодрасли бака је причала о том немилом догађају кроз сузе...

– Како сам погрешила, како сам вас оптеретила онако мале тугом и страхом. Не могу то да прежалим, анђели моји драги, како сам вас растужила...

Истина, тај догађај је имао далекосежне последице.

Прво, бака је опасно искритикована, што је непедагошки поступила према нама, деци.

Друго, ја сам у вртићу испричао како су Немци наши највећи непријатељи и како су стрељали ђаке и како је тата Лаза писао писмо, и опет сам плакао јер су побили наш народ. Васпитачица Гоца ме је тешила и подигла на крило и рекла да ми наше родољубе никада нећемо заборавити.

Треће, Војин је научио напамет целу песму „Крвава бајка“, коју му је рецитовао његов деда и непрестано је тражио да је рецитује пред другарима, јер су стрељани ђаци били прави другари и сви су умрли заједно, у једном дану. Васпитачица је тетки скренула пажњу на његово чудно понашање. Тетка је испричала случај и молила васпитачицу да буде стрпљива и да му помогнете док то заборави.

– И ноћу се трза и прича нешто, - објашњавала је тетка.

Виновник свих тих догађаја, бака, имала је утешно објашњење.

– Па нормално је да су плакали. Они су родољуби и воле свој народ који је пострадао. Нећете ваљда да не пусте сузу у Шумарицама. Та немојте ми причати..!

Било ми је много жао баке, јер су је сви грдили.

Сада знам да сам тада постао родољубац, да сам први пут заплакао ради рана рода мога.

Родољубље, брале, баш боли.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: