detalj slike: KRK Art dizajn

Kincugi

Čuo sam, priznajem, od skora
Od uglednog univerzitetskog profesora
Da postoji u Japanu vještina
Spajanja puknutih šolja,
Činija, tanjira — ukratko porcelana!

Nikada nisam za to znao
Ali sam godinama jednu vazu
Naivno, primitivno, na silu popravljao
Lijepio je raznim ljepilima
Dodavao umetke od drugih vaza
A vaza — vaza bila ko nakaza.

Na ništa nije ličila
A na njoj naslikan čovjek
Mladić, u lovu
Reklo bi se da je pomalo i živ
I onaj dio što je nedostajao
Tačno je preko njegovih grudi pukao
I negdje u opštem metežu nestao
Tek sam od skora saznao
Da mi je za njega potreban zlatni liv.

Zlata nemam,
Nisam ni alhemičar
Nisam se obrazovao ni kao zlatar
Ali sam se potrudio da pronađem
Ono nedostajuće parče vaze
I našao sam ga tamo gdje je bilo
Gdje sam ga nekad otkrnjio.
Onaj naslikani mladić
Opet radosno kao na vazi vranca jaše
I maše, štitom i kopljem, maše.

Nije tačno da je potrebno zlato
Nije tačno da je potrebna vještina
Nije tačno da je potreban ma kakav liv
Ali je jedino važno
Ali se jedino broji
Ali je to samo prioritet
Ljubav sve popravlja
I ako ljubiš onda si živ!

Let do zelenih obala

Zavezala si svojim rukama

Svoju ljubav oko vrata

Oko mojih ramena

Ja slobodno letim krilima sokola

Tamo negde gde si me zaboravila!

I ne letio više, rušile me kiše

I nek me oluje i vetrovi slome

Ako ova duša za tebe ne diše

Ako ne letio ka ostrvu tvome.

Oko moga srca niti si isplela

Da ga spasiš poraza

Da ga spasiš nevolja

Ja opet letim slomljenim krilima

Tamo negde do zelenih tvojih obala!

I ne letio više, rušile me kiše

I nek me oluje i vetrovi slome

Ako ova duša za tebe ne diše

Ako ne letio ka ostrvu tvome.

Lepi beli grade

Tebi je Crnjanski pesmu posvetio

I uporedio te sa Jan Majenom

Ali ni genije se nije dosetio

Da te zagrli kosom

Dugom, teškom, mirisnom i opuštenom!

Smem li tvoje reke smestiti u rime

Sve tvoje ulice, trgove i bulevare

I da ti u pesmi ne pomenem ime

Prepoznajemo se — lepi, beli grade.

Svaki put kad ti se približim

Kao ženik nevesti što čeka

Zablešti tvoje sunce i oživim

I čujem zvona hrama, iz daleka.

A ti si umiven nad dvema rekama

Gizdav oficir sred vojne parade

Kleo sam te bedan, razočaran, nekada

A sada te ljubim — lepi, beli grade!

Tebi su pisali ode i eseje

Prestonice bela, što se jednom desi

Ali kad me krila iznad tebe dignu

Ja tek tada shvatam

Značaj tvoj, lepoto, i šta su mi gresi.

Grlimo se dugo, evo pola veka

Zaplićem ti ruke pun čežnje i nade

I šetam sa tobom obalama reka

Ličim na čoveka — lepi, beli grade.

A nad tobom zora, zelena, sad sviće

Mirna kao perla u morskoj dubini

I moja reč ko molitva biće:

Probi se sunce, izađi i sini!

Samo tvoju luku sa palube gledam

Smaragdan si ceo, čak i palisade

Tvoj sam celi, ne neki bedan;

A ti iznad neba — lepi, beli grade!

PODELITE OVAJ TEKST NA: