детаљ слике: КРК Арт дизајн

Кинцуги

Чуо сам, признајем, од скора
Од угледног универзитетског професора
Да постоји у Јапану вјештина
Спајања пукнутих шоља,
Чинија, тањира — укратко порцелана!

Никада нисам за то знао
Али сам годинама једну вазу
Наивно, примитивно, на силу поправљао
Лијепио је разним љепилима
Додавао уметке од других ваза
А ваза — ваза била ко наказа.

На ништа није личила
А на њој насликан човјек
Младић, у лову
Рекло би се да је помало и жив
И онај дио што је недостајао
Тачно је преко његових груди пукао
И негдје у општем метежу нестао
Тек сам од скора сазнао
Да ми је за њега потребан златни лив.

Злата немам,
Нисам ни алхемичар
Нисам се образовао ни као златар
Али сам се потрудио да пронађем
Оно недостајуће парче вазе
И нашао сам га тамо гдје је било
Гдје сам га некад открњио.
Онај насликани младић
Опет радосно као на вази вранца јаше
И маше, штитом и копљем, маше.

Није тачно да је потребно злато
Није тачно да је потребна вјештина
Није тачно да је потребан ма какав лив
Али је једино важно
Али се једино броји
Али је то само приоритет
Љубав све поправља
И ако љубиш онда си жив!

Лет до зелених обала

Завезала си својим рукама

Своју љубав око врата

Око мојих рамена

Ја слободно летим крилима сокола

Тамо негде где си ме заборавила!

И не летио више, рушиле ме кише

И нек ме олује и ветрови сломе

Ако ова душа за тебе не дише

Ако не летио ка острву твоме.

Око мога срца нити си исплела

Да га спасиш пораза

Да га спасиш невоља

Ја опет летим сломљеним крилима

Тамо негде до зелених твојих обала!

И не летио више, рушиле ме кише

И нек ме олује и ветрови сломе

Ако ова душа за тебе не дише

Ако не летио ка острву твоме.

Лепи бели граде

Теби је Црњански песму посветио

И упоредио те са Јан Мајеном

Али ни геније се није досетио

Да те загрли косом

Дугом, тешком, мирисном и опуштеном!

Смем ли твоје реке сместити у риме

Све твоје улице, тргове и булеваре

И да ти у песми не поменем име

Препознајемо се — лепи, бели граде.

Сваки пут кад ти се приближим

Као женик невести што чека

Заблешти твоје сунце и оживим

И чујем звона храма, из далека.

А ти си умивен над двема рекама

Гиздав официр сред војне параде

Клео сам те бедан, разочаран, некада

А сада те љубим — лепи, бели граде!

Теби су писали оде и есеје

Престонице бела, што се једном деси

Али кад ме крила изнад тебе дигну

Ја тек тада схватам

Значај твој, лепото, и шта су ми греси.

Грлимо се дуго, ево пола века

Заплићем ти руке пун чежње и наде

И шетам са тобом обалама река

Личим на човека — лепи, бели граде.

А над тобом зора, зелена, сад свиће

Мирна као перла у морској дубини

И моја реч ко молитва биће:

Проби се сунце, изађи и сини!

Само твоју луку са палубе гледам

Смарагдан си цео, чак и палисаде

Твој сам цели, не неки бедан;

А ти изнад неба — лепи, бели граде!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: