detalj slike: KRK Art dizajn

Usamljeni bicikl i njegova priča

Kako je jedan bicikl postao simbol zaborava

Pričam ovu priču jer neko mora da zna, neko mora da me vidi, odvede kući. Dugo stojim sam i čekam. Puta ne znam, a i da znam, vezan sam.

...Bio je to mesec oktobar. Uveliko je lišće bilo poprimilo zlatnu boju, ali je još uvek bilo poprilično toplo za to doba godine. Idealan dan da Pero i ja izađemo u grad, kako smo i izlazili, svaki dan u isto doba. Pero je bio smiren čovek, stariji, ali me vozio kao mladić. Gde god bi pošao, nigde bez mene ne bi išao, svugde bi me vodio sa sobom. Gde nisam mogao ući, pažljivo bi me naslonio na zgodno mesto i čvrsto vezao debelom sajlom, zatim zaključao i tri puta proverio dal' sam siguran. Kada sam ja bio u pitanju, ništa nije hteo prepustiti slučaju.

Tako je bilo i tog sunčanog, oktobarskog dana. Pero svojim hitrim nogama, ja novim, očuvanim gumama i točkovima, krenusmo zajedno u svakodnevnu rutinu. Svugde me vodio godinama, tako da sam svaki metar ovog grada dobro poznavao. Svaku stazu, svaku rupu napamet sam znao. I gde god bi Pero zaboravio da ima rupa, ja bih stisnuo gume da je ne oseti njegovo krhko telo.

Dok sam se kotrljao ulicama, Pero je zviždukao i više gledao oko sebe nego ispred sebe, kako je inače i radio. Sve je bilo uobičajeno, dok Pero nije iznenada odlučio da stanemo na jedno mesto gde se inače nismo zaustavljali.

Sišao je lagano, uzeo sajlu i zavezao me za prvu banderu. Po običaju, sve je tri puta proverio. Kada se uverio da sam bezbedan, otišao je na drugu stranu.

Odmah mi je bilo čudno jer me uvek ostavljao na zgodno mesto, uvek na metar od mesta gde bi trebao ići i nikada me nije vezao za banderu. Toga dana jeste.

Gledao sam Perina leđa sve dok mi nije zamakao iz vida.

Prolazili su sati i sati, ali Pere nije bilo. Već me hvatao strah, polako je padao mrak (a ja se bojim mraka) ljudi su prolazili pored mene, nisu me ni primećivali. Sve sam se tešio da je Pero sreo neke stare drugare i da je zaboravio na vreme. U tom nadanju sam dočekao zoru, smrznut i prestrašen. Sam i ostavljen. Nigde nikog na ulici. A šta i da ima...kako da pitam za Peru kada ne umem da pričam, ja sam samo bicikl. Perin bicikl.

Hteo sam i da plačem, ali i to ne umem, nisam čovek. Mogao sam tako svezan samo da stojim i čekam kada će Pero doći po mene.

U nekom trenutku uhvatih se da haluciniram, ne znam dal' je san ili java, videh mog Peru kako trči prema meni, otključava me, seda i govori :

„ 'Ajmo svojoj kući"! Udari me neko dete loptom i ja dođoh sebi. Odjednom me uhvati groznica, počinjem da se tresem. Gledam ljude oko sebe u kaputima, shvatih, novembar je mesec. Uhvatila me panika, nije moguće da Pere nema ceo jedan mesec. Siguran sam bio, šta god da je, nikada me ne bi ostavio. Nikada. Da nisam bio vezan čvrsto, pao bih i nikada se više ne bih digao koliki mi se strah uvukao, koliko sam se brinuo za mog Peru.

Tako vezan, mogao sam samo da čekam. Nem i nepomičan.

Nisam bio sam, ni dan, ni noć. Pored mene su prolazila mnoga deca, ljudi, drugi bicikli, niko se nikad nije ni okrenuo, prišao mi. Ljudi ko ljudi. Svako sebe gleda.

Krenule su kiše, jaki vetrovi. Sećam se, jedne sam noći sav mokar i promrzao bio skoro zatrpan smećem i lišćem koje je donosio vetar. Osetio sam da će uskoro zima. Nije mi bilo ni važno, ni hladno. Toliko sam patio za Perom da sam samo molio da ga vidim još jednom i da me doveze kući.

Ali, nije ga bilo. Danima, mesecima.

Hoću umrem od tuge, umreti se ne da. Kako da umre bicikl, guma i gvožđe, reći ćete? I jeste čudno da bicikl priča, plače ili umire, ali još je čudnije da ljudi nemaju osećaja, niko da me ni pogleda. Niko da se upita čiji sam i šta radim tu danima, mesecima. Pobogu, zar niko ne vidi da sam ostavljen, a da sam nečiji jer sam jako vezan?!

Sve sam se nekako nadao, ako ne moj Pero, doći će neko Perin ili bilo ko drugi po mene. Neko će već shvatiti da me nema i odvesti me kući.

Dođe tako i decembar.

Nadao sam se spasenju, sve dok me jednog dana nije zatrpao sneg. Skoro do sica, onog sica na kom je sedeo samo moj Pero. Tako zatrpan, izgubio sam svaku nadu da će neko doći po mene. Nije mi više ni hladno, niti me bole točkovi od stajanja. Samo bih da me neko bar otključa, možda bih uspeo i sam naći Peru i svoju kuću.

Samo bih da me primeti neki čovek i upita se: Čiji li je ovaj bicikl i zašto mesecima stoji tu?

Ja od bola ništa više ne znam. Ja još uvek gledam u Perina leđa.

PODELITE OVAJ TEKST NA: