О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


УСАМЉЕНИ БИЦИКЛ И ЊЕГОВА ПРИЧА

Неда Гаврић
детаљ слике: КРК Арт дизајн

Усамљени бицикл и његова прича

 

Како је један бицикл постао симбол заборава


 
Причам ову причу јер неко мора да зна, неко мора да ме види, одведе кући. Дуго стојим сам и чекам. Пута не знам, а и да знам, везан сам.
 
...Био је то месец октобар. Увелико је лишће било попримило златну боју, али је још увек било поприлично топло за то доба године. Идеалан дан да Перо и ја изађемо у град, како смо и излазили, сваки дан у исто доба. Перо је био смирен човек, старији, али ме возио као младић. Где год би пошао, нигде без мене не би ишао, свугде би ме водио са собом. Где нисам могао ући, пажљиво би ме наслонио на згодно место и чврсто везао дебелом сајлом, затим закључао и три пута проверио дал' сам сигуран. Када сам ја био у питању, ништа није хтео препустити случају.
Тако је било и тог сунчаног, октобарског дана. Перо својим хитрим ногама, ја новим, очуваним гумама и точковима, кренусмо заједно у свакодневну рутину. Свугде ме водио годинама, тако да сам сваки метар овог града добро познавао. Сваку стазу, сваку рупу напамет сам знао. И где год би Перо заборавио да има рупа, ја бих стиснуо гуме да је не осети његово крхко тело.
Док сам се котрљао улицама, Перо је звиждукао и више гледао око себе него испред себе, како је иначе и радио. Све је било уобичајено, док Перо није изненада одлучио да станемо на једно место где се иначе нисмо заустављали.
Сишао је лагано, узео сајлу и завезао ме за прву бандеру. По обичају, све је три пута проверио. Када се уверио да сам безбедан, отишао је на другу страну.
Одмах ми је било чудно јер ме увек остављао на згодно место, увек на метар од места где би требао ићи и никада ме није везао за бандеру. Тога дана јесте.
Гледао сам Перина леђа све док ми није замакао из вида.
Пролазили су сати и сати, али Пере није било. Већ ме хватао страх, полако је падао мрак (а ја се бојим мрака) људи су пролазили поред мене, нису ме ни примећивали. Све сам се тешио да је Перо срео неке старе другаре и да је заборавио на време. У том надању сам дочекао зору, смрзнут и престрашен. Сам и остављен. Нигде никог на улици. А шта и да има...како да питам за Перу када не умем да причам, ја сам само бицикл. Перин бицикл.
Хтео сам и да плачем, али и то не умем, нисам човек. Могао сам тако свезан само да стојим и чекам када ће Перо доћи по мене.
У неком тренутку ухватих се да халуцинирам, не знам дал' је сан или јава, видех мог Перу како трчи према мени, откључава ме, седа и говори :
„ 'Ајмо својој кући"! Удари ме неко дете лоптом и ја дођох себи. Одједном ме ухвати грозница, почињем да се тресем. Гледам људе око себе у капутима, схватих, новембар је месец. Ухватила ме паника, није могуће да Пере нема цео један месец. Сигуран сам био, шта год да је, никада ме не би оставио. Никада. Да нисам био везан чврсто, пао бих и никада се више не бих дигао колики ми се страх увукао, колико сам се бринуо за мог Перу.
Тако везан, могао сам само да чекам. Нем и непомичан.
Нисам био сам, ни дан, ни ноћ. Поред мене су пролазила многа деца, људи, други бицикли, нико се никад није ни окренуо, пришао ми. Људи ко људи. Свако себе гледа.
Кренуле су кише, јаки ветрови. Сећам се, једне сам ноћи сав мокар и промрзао био скоро затрпан смећем и лишћем које је доносио ветар. Осетио сам да ће ускоро зима. Није ми било ни важно, ни хладно. Толико сам патио за Пером да сам само молио да га видим још једном и да ме довезе кући.
Али, није га било. Данима, месецима.
Хоћу умрем од туге, умрети се не да. Како да умре бицикл, гума и гвожђе, рећи ћете? И јесте чудно да бицикл прича, плаче или умире, али још је чудније да људи немају осећаја, нико да ме ни погледа. Нико да се упита чији сам и шта радим ту данима, месецима. Побогу, зар нико не види да сам остављен, а да сам нечији јер сам јако везан?!
Све сам се некако надао, ако не мој Перо, доћи ће неко Перин или било ко други по мене. Неко ће већ схватити да ме нема и одвести ме кући.
Дође тако и децембар.
Надао сам се спасењу, све док ме једног дана није затрпао снег. Скоро до сица, оног сица на ком је седео само мој Перо. Тако затрпан, изгубио сам сваку наду да ће неко доћи по мене. Није ми више ни хладно, нити ме боле точкови од стајања. Само бих да ме неко бар откључа, можда бих успео и сам наћи Перу и своју кућу.
Само бих да ме примети неки човек и упита се: Чији ли је овај бицикл и зашто месецима стоји ту?
Ја од бола ништа више не знам. Ја још увек гледам у Перина леђа.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"