detalj slike: KRK Art dizajn

I psići čekaju Deda Mraza

Već neko vreme, u parku između zgrada, okupljeno čeka maleno društvo da se Deda Mraz pojavi. Jazavičar Dobrivoje, doneo je vest drugarima iz kraja, o ovom dolasku. To je skandinavski špic, koji bi iz Laponije mogao stići svakog trenutka, ako sve bude išlo po planu… Tu je i nekoliko štenaca ― kovrdžavi Pablo, dugouhi Mališa i kratkorepi Laki ― već prilično promrzli i ogladneli, nadaju se prazničnim poklonima.

Iako Mališa, Dobrivojev sin, ima elegantno crno odelce sa žutim manžetnama, i ukrase iste boje, na njuškici i stomaku, ono je možda skromno i pretanko za ovo doba godine, zato čeka da mu Dedica donese kaput. Isti onakav, kakav ima pas Paša sa trećeg sprata njegove zgrade, koji je zbog svoje umiljatosti osvojio simpatije celog komšiluka.

Pablo bi želeo novu četku, stara je isuviše gruba, nerado pristaje da se njom dovodi u red njegova sjajna krznena bunda, koja mu ovih dana, baš, nekako prija...

Mali Laki, voleo bi da dobije ogrlicu protiv buva, odnedavno je udomljen, a njegovi dobri vlasnici, spasili su ga ovih nevidljivih napasti. Ipak,  još se seća i ove, i ostalih neprijatnosti, iz perioda svog skitalačkog života, kada je napušten od svih dane provodio na ulici...

Sada, ova grupa nestrpljivo očekuje Deda Mraza, i dok se odrasli psi, premeštajući se sa šape na šapu zabrinuto mršte, štenci cupkaju, i vrpolje se, pokušavajući da sakriju uzbuđenje.

*

Sa  obližnjeg ulaza, pojavi se, zadihani mešanac Ćira, žuri s vešću da Deda Mraz stiže... Žestok lavež, sa svih strana, najavljuje njegov dolazak i ubrzo iz mračnog prolaza zasijaše okićeni rogovi irvasa, a potom zablista crveno odelo, ali ispod kape, umesto špicaste njuške, na veliko iznenađenje prisutnih, promoli se izgužvana njuška mopsa...

Psi u neverici pogledaše pridošlicu. Umesto raskošnog čupavog repa, kroz blistav kostim, pomaljao se mali, dvostruko uvijen repić koji se od prevelike radosti pomerao levo, desno. Mops siđe sa sanki, i bacivši pogled na okupljeno društvo, gromko zalaja u znak pozdrava. Mnogima su se svidele njegove krupne, ispupčene oči, koje su izgledale tako, kao da svako gleda na svoju stranu, ali bilo je nečeg neobjašnjivo ljupkog u tom pogledu.

„Zovem se Raša ― prolaja  mops... E, pa mališani, sigurno već i sami znate da smo sa ljudima, sa kojima delimo život, i sudbinski povezani. Već, dobrano odmakavši, naš Deda Mraz je iz Laponije, brzom poštom, primio vest da se njegov vlasnik ― jedan dečak, razboleo. Čim je to čuo, Dedica je krenuo nazad peške, kako bi pomogao svom vlasniku, a ja sam se nekako probio do sanki, i ovako vispren, kakvog me je Bog stvorio, uspeo da završim posao koji je on morao da prekine. Ni na trnutak, nisam pomislo da odustanem.Severni vetar, grizao me je za obraze ― i mops samosažaljivo pokaza  na svoje nafaltane obraščiće, ispod kojih kao da je krio po jednu veliku bombonu. Sa leve prednje šape, spala mi je čizmica, još dok smo prelazili Alpe, ali nisam mogao da zaustavim irvase u trku, kako bih je pronašao. Nozdrve su mi non-stop golicale poslastice, koje sam nosio za vas deco, i premda mi se od planinskog vazduha i iscrpljujućeg puta otvorio apetit, na pamet mi nije palo da razvežem ni jednu mašnicu i zavirim u neki od paketića...“― nastavi Raša, kome zasuziše oči, zbog čega je sada sve izgledalo još uverljivije.

„Poznato je, da je moja rasa, po pitanju hrane, disciplinovana i nenametljiva, spremna da trpi glad i odupre se izazovu svakog zalogaja, kao što je poznata i naša hrabrost, jer ja sam, na svom putu, upao u vučiju zasedu, i da bih spasao svoje irvase, bio primoran da ove zverke do nogu potučem. Više puta sam se, sa svojih sanki, osvrtao da bih gledao kako u panici beže, kud koji, dok me je njihovo tužno cviljenje još dugo pratilo.“

Štenci su nepomično stajali,  široko otvorenih očiju, pogleda  uprtih  u ovog heroja, povremeno okrećući glave prema starijima, ne bi li na njihovim ozbiljnim licima prepoznali potvrdu Rašinih reči.

On je u potpunosti vladao scenom, držeći ovo simpatično društvo u nekoj vrsti hipnoze...

„Mališa, Pablo, Laki, i vi ostali štenci, priđite, evo vaših poklona, doneo sam ih s radošću, da bih vam ulepšao praznike, a i da bi me ste se ponekad setili.“

„Hvala Vam, Deda Mraze, uvek ćemo Vas se sećati“ ― zalajaše složno mališani.

Znao je to i sam, ovaj debeljuškasti mops-zabavljač, kome je dok im se obraćao, stomak  lagano  podrhtavao, a zbog okretanja glave i žive gestikulacije, njihala se kićanka na crvenoj kapi.

U znak pozdrava, za kraj, lanuo je još jednom, a onda seo na sanke ― dajući kratkim i muklim režanjem irvasima znak za polazak.

PODELITE OVAJ TEKST NA: