детаљ слике: КРК Арт дизајн

И псићи чекају Деда Мраза

Већ неко време, у парку између зграда, окупљено чека малено друштво да се Деда Мраз појави. Јазавичар Добривоје, донео је вест другарима из краја, о овом доласку. То је скандинавски шпиц, који би из Лапоније могао стићи сваког тренутка, ако све буде ишло по плану… Ту је и неколико штенаца ― коврџави Пабло, дугоухи Малиша и краткорепи Лаки ― већ прилично промрзли и огладнели, надају се празничним поклонима.

Иако Малиша, Добривојев син, има елегантно црно оделце са жутим манжетнама, и украсе исте боје, на њушкици и стомаку, оно је можда скромно и претанко за ово доба године, зато чека да му Дедица донесе капут. Исти онакав, какав има пас Паша са трећег спрата његове зграде, који је због своје умиљатости освојио симпатије целог комшилука.

Пабло би желео нову четку, стара је исувише груба, нерадо пристаје да се њом доводи у ред његова сјајна крзнена бунда, која му ових дана, баш, некако прија...

Мали Лаки, волео би да добије огрлицу против бува, однедавно је удомљен, а његови добри власници, спасили су га ових невидљивих напасти. Ипак,  још се сећа и ове, и осталих непријатности, из периода свог скиталачког живота, када је напуштен од свих дане проводио на улици...

Сада, ова група нестрпљиво очекује Деда Мраза, и док се одрасли пси, премештајући се са шапе на шапу забринуто мрште, штенци цупкају, и врпоље се, покушавајући да сакрију узбуђење.

*

Са  оближњег улаза, појави се, задихани мешанац Ћира, жури с вешћу да Деда Мраз стиже... Жесток лавеж, са свих страна, најављује његов долазак и убрзо из мрачног пролаза засијаше окићени рогови ирваса, а потом заблиста црвено одело, али испод капе, уместо шпицасте њушке, на велико изненађење присутних, промоли се изгужвана њушка мопса...

Пси у неверици погледаше придошлицу. Уместо раскошног чупавог репа, кроз блистав костим, помаљао се мали, двоструко увијен репић који се од превелике радости померао лево, десно. Мопс сиђе са санки, и бацивши поглед на окупљено друштво, громко залаја у знак поздрава. Многима су се свиделе његове крупне, испупчене очи, које су изгледале тако, као да свако гледа на своју страну, али било је нечег необјашњиво љупког у том погледу.

„Зовем се Раша ― пролаја  мопс... Е, па малишани, сигурно већ и сами знате да смо са људима, са којима делимо живот, и судбински повезани. Већ, добрано одмакавши, наш Деда Мраз је из Лапоније, брзом поштом, примио вест да се његов власник ― један дечак, разболео. Чим је то чуо, Дедица је кренуо назад пешке, како би помогао свом власнику, а ја сам се некако пробио до санки, и овако виспрен, каквог ме је Бог створио, успео да завршим посао који је он морао да прекине. Ни на трнутак, нисам помисло да одустанем.Северни ветар, гризао ме је за образе ― и мопс самосажаљиво показа  на своје нафалтане обрашчиће, испод којих као да је крио по једну велику бомбону. Са леве предње шапе, спала ми је чизмица, још док смо прелазили Алпе, али нисам могао да зауставим ирвасе у трку, како бих је пронашао. Ноздрве су ми нон-стоп голицале посластице, које сам носио за вас децо, и премда ми се од планинског ваздуха и исцрпљујућег пута отворио апетит, на памет ми није пало да развежем ни једну машницу и завирим у неки од пакетића...“― настави Раша, коме засузише очи, због чега је сада све изгледало још уверљивије.

„Познато је, да је моја раса, по питању хране, дисциплинована и ненаметљива, спремна да трпи глад и одупре се изазову сваког залогаја, као што је позната и наша храброст, јер ја сам, на свом путу, упао у вучију заседу, и да бих спасао своје ирвасе, био приморан да ове зверке до ногу потучем. Више пута сам се, са својих санки, освртао да бих гледао како у паници беже, куд који, док ме је њихово тужно цвиљење још дуго пратило.“

Штенци су непомично стајали,  широко отворених очију, погледа  упртих  у овог хероја, повремено окрећући главе према старијима, не би ли на њиховим озбиљним лицима препознали потврду Рашиних речи.

Он је у потпуности владао сценом, држећи ово симпатично друштво у некој врсти хипнозе...

„Малиша, Пабло, Лаки, и ви остали штенци, приђите, ево ваших поклона, донео сам их с радошћу, да бих вам улепшао празнике, а и да би ме сте се понекад сетили.“

„Хвала Вам, Деда Мразе, увек ћемо Вас се сећати“ ― залајаше сложно малишани.

Знао је то и сам, овај дебељушкасти мопс-забављач, коме је док им се обраћао, стомак  лагано  подрхтавао, а због окретања главе и живе гестикулације, њихала се кићанка на црвеној капи.

У знак поздрава, за крај, лануо је још једном, а онда сео на санке ― дајући кратким и муклим режањем ирвасима знак за полазак.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: