detalj slike: KRK Art dizajn

Čarobne Nove godine mog detinjstva

Tradicionalna Nova godina je sredinom šezdesetih godina prošlog veka, kad sam ja bio mali, baš mali desetogodišnji dečkić, dočekivana kao praznik nad praznicima. Kao kakvo prvorazredno čudo! Verovalo se da će sve biti drugačije i bolje od prvog januara naredne godine. Kad se krene od početka, ili pozitivne nule kako su govorili stručnjaci za ekonomiju.

Redovno smo kitili jelku sa nekoliko lampiona sačuvanih od prošlih dočeka, ukrasnim bombonama raznih boja i vatom koja je imitirala pahulje snega ali, jedne godine nam na pamet pade maštovita ideja. Čuvali smo “zlatne” i “srebrne” omote od retkih čokolada i slatkiša koje su pristizale od gostiju i za praznike, jer nas je privlačio njihov bleštav sjaj. Nekako su se tu našli polupani i nepolupani orasi posle maminog spremanja kolača, pa smo ih mi sve pažljivo uvili u ukrasne omote da bi ih spretno okačili na jelku.

Ta “zlata” su inače pažljivo slagana u našim spomenarima i zajedno sa salvetama bila retka vrednost. Sa osušenim cvetovima činile su našu privatnu kolekciju, kojoj smo se povremeno divili pokazujući jedni drugima. Pretežno su devojčice skupljale takve ukrasne sitnice, mada sam se u jednom trenutku i ja pored sličica fudbalera i klikera menjao sa drugovima i drugaricama za neobične japanske salvete!?

Sve je na zelenoj jelci izgledalo mnogo bogatije i šarenije. A kad se neposredno pred ponoć upale neizbežne prskalice uz nekoliko dogorevajućih sveća, novogodišnja jelka je u polumraku sobe izgledala čarobno. “Praznik za oči”, kako se često govorilo.

Tako okićenu držali smo je sve do polovine januara da bi je imali za Božić i da “zakači” onu tad zabranjenu za slavlje Srpsku Novu godinu od 14. Januara, za koju mama kordunašica šapatom kaže da je važnija od katoličke i usput nas opet opominje da ne pogrešimo kad se krstimo sa tri prsta po pravoslavnom običaju...

Gosti nisu primetili slatku podvalu svojim površnim pogledima dok im nismo kasnije rekli, jer ih je nekoliko pravih ukrasa zavaralo. Ćale je gruvao kroz prozor iz lovačke puške dajući mi “zeleno svetlo” da i ja opalim neku petardu u dvorištu, pa smo buku zajedno podizali. Snega je kao po pravilu bilo poprilično za svaku Novu godinu. A ako je nekad kasnio, skoro obavezno bi ipak pao na sam dan dočeka da ulepša, osvedoči prazničnu atmosferu jer, kakva je to Nova godina bez 'snežnog belog pokrivača'?

A kad je jedne godine pala kiša preko već formiranog snega, pa uz pomoć hladnog vetra sve to uglačala i zaledila.... e, to je bio događaj za nas mališane. Gde god da staneš ono pucketa tanki sloj leda preko neugaženog snega. Svi “čilageri” sa svojim ženama su bili srećni, mislim tek kad uđu u kuću, ako su došli bezbedno bez padanja i povreda. Tu se onda odmah “s nogu” popije jedna “ljuta” za dobrodošlicu, druga se ispija u sedećem stavu jer domaćin podseća da se ipak srećno stiglo na dve noge, a treća je za sreću pa se ne odbija jer sama klizi! Onda ili prestaje brojanje jer je nekulturno ili se prelazi na vino koje se hvali i diže u nebesa iako na kraju realno spušta pijanog gosta na ljudske niskosti. Ništa smešnije nego kad neki stariji padne pa se “prospe” po zaleđenom putu. Pomognemo mu da se pridignu dok on psuje sve svece i kukajući otresa sneg sa teškog kaputa pa kad ode onda recitujemo: "Hokej na ledu, baba na dedu. Deda na babu, pade u livadu!"

Skoro sve je bilo dozvoljeno taj dan, tu noć. Starija sestra Ljilja već se uveliko dobro snalazila po kaldrmisanim ulicama na Beogradskoj opštini Zvezdara pa je idući u nabavku hleba i vina od bakalnice do sodadžije i vinskog podruma, malo i ona probala iza ćoška “gucnuvši” iz radoznalosti crvenkastu tekućinu kad je već bila blizu nje. A druga sestra Mira mi je krišom pokazala, al' da niko ne vidi, i da bude naša tajna kako se uvlači dim od cigarete u sebe, iskusno izbacuje praveći bušne kružiće pri izduvavanju. Uzbudljivo!

Trpeza je bila tradicionalno bogata srpskim specijalitetima. Preskakao sam supe i sarme pa odmah zavrtao prasencetu uvo. I bivao ukoren i zaplašen od tate prekim pogledom i gestikulacijom da će on meni moje uvce da zavrne, jer je red da gosti najpre vide kako to sočno i privlačno izgleda kao da ide na izložbu, pa da se posle lepo iseče i postavi. E pa onda me prođe volja i ne jede mi se više. "Ima mesa ko' drva", ponosno će tata dok suvim kašljem pročišćava grlo, a mama uredno ređa svu hranu na beli stolnjak. Sad nije važila njena izreka kad na naš juriš na izložene kolače na stolu ona kaže: "Polako deco, nije to za najesti se. To je za goste kad dođu."

Odrasli se hvataju u kolo koje vijuga oko stolova, podvikuju i podvriskuju dok se mi jurimo ispod njih iz sobe u sobu. Muškarci zvižde i viču na glas:

"Opaa! Obori!"

A žene ciče:

-"Iju-iju -ijujuuuu!"

Pa onda neki zvuk zadovoljstva i sreće kroz zube dok cupkaju u štiklicama:

"Ssssss!"

K’o zmije! Mnogo godina kasnije te njihove zvukove i uzdahe povezao sam sa odavanjem seksualnosti naših alkoholisanih roditelja i njihovih prijatelja u trenucima opuštanja, ali kao klinja nisam imao puno vremena da ih analiziram i da im se iščuđavam. Matori su, valjda znaju šta rade?

Svi nas više vole nego obično tu noć i svi nam se bezrezervno smeškaju. A u ponoć šok. Poslednjih deset sekundi stare godine se odbrojava kako televizijski sat diktira, pa onda sledi izliv oduševljenja, grljenja, ljubljena začinjen sa najlepšim željama, a podgrejan obojenim alkoholom. Došla je Nova godina, urla se okolo kao da je bilo neke šanse da nas mimoiđe i kao da je samo nama došla, takva je to radost bila dok napolju pucaju iz svih malokalibarskih oružja. Mi se takođe utrpavamo u taj “kermez” jer nam prija količina ljubavi i emocija zbijena na jednom toplom mestu. Ne smeta nam puno zadah od vina pomešan sa cigaretama iz njihovih usta dok nas nekontrolisano cmaču, ljube u oči, u čelo u obraz. Al‘ što u uvo?

Luda noć. Ma šta luda, najluđa!

Obećanje dato jedan drugome da ćemo zasigurno ustati ujutro kad bude najavljeni čuveni američki film sa Čarls Bronsonom nije održano, a za utehu kažu biće obavezna repriza! Tog jutra mi dugo spavamo. Tek oko podneva se prikupljamo u ulici prepričavajući praznični TV program koji je bogatiji crtanim i kaubojskim filmovima nego obično. Baci se po koja preostala petarda da uplaši retke prolaznike a nas da nasmeje. Pričamo o poklon paketićima koje smo dobili iz maminog ili tatinog preduzeća. Ovo je poslednja godina i poslednji paketić kažu u maminoj fabrici kesa za mene, jer punim 10 godina za desetak dana, pa mi je zbog toga električni voz sa nekoliko vagona još draži. Pažljivo postavljamo šine u krug i ređamo vagone iza lokomotive. Okolina pruge mora biti živopisna takođe, pa se ređa sve što ima nekog smisla, od figurica životinja do kauboja i Indijanaca. Navije se ključem, pa se pusti živahna mašina u pogon koju prati nekoliko pari užarenih, otvorenih očiju uživajući čitavih desetak sekundi bez prekida. Baš koliko traje najveće uzbuđenje, kad nailazi NOVA GODINA.

PODELITE OVAJ TEKST NA: