O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Jovica Đurđić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Saša Miljković
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Svetlana Janković Mitić
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


ČAROBNE NOVE GODINE MOG DETINJSTVA

Nenad Simić-Tajka
detalj slike: KRK Art dizajn


Čarobne Nove godine mog detinjstva


 
Tradicionalna Nova godina je sredinom šezdesetih godina prošlog veka, kad sam ja bio mali, baš mali desetogodišnji dečkić, dočekivana kao praznik nad praznicima. Kao kakvo prvorazredno čudo! Verovalo se da će sve biti drugačije i bolje od prvog januara naredne godine. Kad se krene od početka, ili pozitivne nule kako su govorili stručnjaci za ekonomiju.
Redovno smo kitili jelku sa nekoliko lampiona sačuvanih od prošlih dočeka, ukrasnim bombonama raznih boja i vatom koja je imitirala pahulje snega ali, jedne godine nam na pamet pade maštovita ideja. Čuvali smo “zlatne” i “srebrne” omote od retkih čokolada i slatkiša koje su pristizale od gostiju i za praznike, jer nas je privlačio njihov bleštav sjaj. Nekako su se tu našli polupani i nepolupani orasi posle maminog spremanja kolača, pa smo ih mi sve pažljivo uvili u ukrasne omote da bi ih spretno okačili na jelku.
Ta “zlata” su inače pažljivo slagana u našim spomenarima i zajedno sa salvetama bila retka vrednost. Sa osušenim cvetovima činile su našu privatnu kolekciju, kojoj smo se povremeno divili pokazujući jedni drugima. Pretežno su devojčice skupljale takve ukrasne sitnice, mada sam se u jednom trenutku i ja pored sličica fudbalera i klikera menjao sa drugovima i drugaricama za neobične japanske salvete!?
Sve je na zelenoj jelci izgledalo mnogo bogatije i šarenije. A kad se neposredno pred ponoć upale neizbežne prskalice uz nekoliko dogorevajućih sveća, novogodišnja jelka je u polumraku sobe izgledala čarobno. “Praznik za oči”, kako se često govorilo.
Tako okićenu držali smo je sve do polovine januara da bi je imali za Božić i da “zakači” onu tad zabranjenu za slavlje Srpsku Novu godinu od 14. Januara, za koju mama kordunašica šapatom kaže da je važnija od katoličke i usput nas opet opominje da ne pogrešimo kad se krstimo sa tri prsta po pravoslavnom običaju...
Gosti nisu primetili slatku podvalu svojim površnim pogledima dok im nismo kasnije rekli, jer ih je nekoliko pravih ukrasa zavaralo. Ćale je gruvao kroz prozor iz lovačke puške dajući mi “zeleno svetlo” da i ja opalim neku petardu u dvorištu, pa smo buku zajedno podizali. Snega je kao po pravilu bilo poprilično za svaku Novu godinu. A ako je nekad kasnio, skoro obavezno bi ipak pao na sam dan dočeka da ulepša, osvedoči prazničnu atmosferu jer, kakva je to Nova godina bez 'snežnog belog pokrivača'?
A kad je jedne godine pala kiša preko već formiranog snega, pa uz pomoć hladnog vetra sve to uglačala i zaledila.... e, to je bio događaj za nas mališane. Gde god da staneš ono pucketa tanki sloj leda preko neugaženog snega. Svi “čilageri” sa svojim ženama su bili srećni, mislim tek kad uđu u kuću, ako su došli bezbedno bez padanja i povreda. Tu se onda odmah “s nogu” popije jedna “ljuta” za dobrodošlicu, druga se ispija u sedećem stavu jer domaćin podseća da se ipak srećno stiglo na dve noge, a treća je za sreću pa se ne odbija jer sama klizi! Onda ili prestaje brojanje jer je nekulturno ili se prelazi na vino koje se hvali i diže u nebesa iako na kraju realno spušta pijanog gosta na ljudske niskosti. Ništa smešnije nego kad neki stariji padne pa se “prospe” po zaleđenom putu. Pomognemo mu da se pridignu dok on psuje sve svece i kukajući otresa sneg sa teškog kaputa pa kad ode onda recitujemo: "Hokej na ledu, baba na dedu. Deda na babu, pade u livadu!"
Skoro sve je bilo dozvoljeno taj dan, tu noć. Starija sestra Ljilja već se uveliko dobro snalazila po kaldrmisanim ulicama na Beogradskoj opštini Zvezdara pa je idući u nabavku hleba i vina od bakalnice do sodadžije i vinskog podruma, malo i ona probala iza ćoška “gucnuvši” iz radoznalosti crvenkastu tekućinu kad je već bila blizu nje. A druga sestra Mira mi je krišom pokazala, al' da niko ne vidi, i da bude naša tajna kako se uvlači dim od cigarete u sebe, iskusno izbacuje praveći bušne kružiće pri izduvavanju. Uzbudljivo!
Trpeza je bila tradicionalno bogata srpskim specijalitetima. Preskakao sam supe i sarme pa odmah zavrtao prasencetu uvo. I bivao ukoren i zaplašen od tate prekim pogledom i gestikulacijom da će on meni moje uvce da zavrne, jer je red da gosti najpre vide kako to sočno i privlačno izgleda kao da ide na izložbu, pa da se posle lepo iseče i postavi. E pa onda me prođe volja i ne jede mi se više. "Ima mesa ko' drva", ponosno će tata dok suvim kašljem pročišćava grlo, a mama uredno ređa svu hranu na beli stolnjak. Sad nije važila njena izreka kad na naš juriš na izložene kolače na stolu ona kaže: "Polako deco, nije to za najesti se. To je za goste kad dođu."
Odrasli se hvataju u kolo koje vijuga oko stolova, podvikuju i podvriskuju dok se mi jurimo ispod njih iz sobe u sobu. Muškarci zvižde i viču na glas:


"Opaa! Obori!"
A žene ciče:
-"Iju-iju -ijujuuuu!"


Pa onda neki zvuk zadovoljstva i sreće kroz zube dok cupkaju u štiklicama:
 
"Ssssss!"
 
K’o zmije! Mnogo godina kasnije te njihove zvukove i uzdahe povezao sam sa odavanjem seksualnosti naših alkoholisanih roditelja i njihovih prijatelja u trenucima opuštanja, ali kao klinja nisam imao puno vremena da ih analiziram i da im se iščuđavam. Matori su, valjda znaju šta rade?
Svi nas više vole nego obično tu noć i svi nam se bezrezervno smeškaju. A u ponoć šok. Poslednjih deset sekundi stare godine se odbrojava kako televizijski sat diktira, pa onda sledi izliv oduševljenja, grljenja, ljubljena začinjen sa najlepšim željama, a podgrejan obojenim alkoholom. Došla je Nova godina, urla se okolo kao da je bilo neke šanse da nas mimoiđe i kao da je samo nama došla, takva je to radost bila dok napolju pucaju iz svih malokalibarskih oružja. Mi se takođe utrpavamo u taj “kermez” jer nam prija količina ljubavi i emocija zbijena na jednom toplom mestu. Ne smeta nam puno zadah od vina pomešan sa cigaretama iz njihovih usta dok nas nekontrolisano cmaču, ljube u oči, u čelo u obraz. Al‘ što u uvo?
Luda noć. Ma šta luda, najluđa!
Obećanje dato jedan drugome da ćemo zasigurno ustati ujutro kad bude najavljeni čuveni američki film sa Čarls Bronsonom nije održano, a za utehu kažu biće obavezna repriza! Tog jutra mi dugo spavamo. Tek oko podneva se prikupljamo u ulici prepričavajući praznični TV program koji je bogatiji crtanim i kaubojskim filmovima nego obično. Baci se po koja preostala petarda da uplaši retke prolaznike a nas da nasmeje. Pričamo o poklon paketićima koje smo dobili iz maminog ili tatinog preduzeća. Ovo je poslednja godina i poslednji paketić kažu u maminoj fabrici kesa za mene, jer punim 10 godina za desetak dana, pa mi je zbog toga električni voz sa nekoliko vagona još draži. Pažljivo postavljamo šine u krug i ređamo vagone iza lokomotive. Okolina pruge mora biti živopisna takođe, pa se ređa sve što ima nekog smisla, od figurica životinja do kauboja i Indijanaca. Navije se ključem, pa se pusti živahna mašina u pogon koju prati nekoliko pari užarenih, otvorenih očiju uživajući čitavih desetak sekundi bez prekida. Baš koliko traje najveće uzbuđenje, kad nailazi NOVA GODINA.
 
 




PODELITE OVAJ TEKST NA:






2025 © Književna radionica "Kordun"