детаљ слике: КРК Арт дизајн

Чаробне Нове године мог детињства

Традиционална Нова година је средином шездесетих година прошлог века, кад сам ја био мали, баш мали десетогодишњи дечкић, дочекивана као празник над празницима. Као какво прворазредно чудо! Веровало се да ће све бити другачије и боље од првог јануара наредне године. Кад се крене од почетка, или позитивне нуле како су говорили стручњаци за економију.

Редовно смо китили јелку са неколико лампиона сачуваних од прошлих дочека, украсним бомбонама разних боја и ватом која је имитирала пахуље снега али, једне године нам на памет паде маштовита идеја. Чували смо “златне” и “сребрне” омоте од ретких чоколада и слаткиша које су пристизале од гостију и за празнике, јер нас је привлачио њихов блештав сјај. Некако су се ту нашли полупани и неполупани ораси после маминог спремања колача, па смо их ми све пажљиво увили у украсне омоте да би их спретно окачили на јелку.

Та “злата” су иначе пажљиво слагана у нашим споменарима и заједно са салветама била ретка вредност. Са осушеним цветовима чиниле су нашу приватну колекцију, којој смо се повремено дивили показујући једни другима. Претежно су девојчице скупљале такве украсне ситнице, мада сам се у једном тренутку и ја поред сличица фудбалера и кликера мењао са друговима и другарицама за необичне јапанске салвете!?

Све је на зеленој јелци изгледало много богатије и шареније. А кад се непосредно пред поноћ упале неизбежне прскалице уз неколико догоревајућих свећа, новогодишња јелка је у полумраку собе изгледала чаробно. “Празник за очи”, како се често говорило.

Тако окићену држали смо је све до половине јануара да би је имали за Божић и да “закачи” ону тад забрањену за славље Српску Нову годину од 14. Јануара, за коју мама кордунашица шапатом каже да је важнија од католичке и успут нас опет опомиње да не погрешимо кад се крстимо са три прста по православном обичају...

Гости нису приметили слатку подвалу својим површним погледима док им нисмо касније рекли, јер их је неколико правих украса заварало. Ћале је грувао кроз прозор из ловачке пушке дајући ми “зелено светло” да и ја опалим неку петарду у дворишту, па смо буку заједно подизали. Снега је као по правилу било поприлично за сваку Нову годину. А ако је некад каснио, скоро обавезно би ипак пао на сам дан дочека да улепша, осведочи празничну атмосферу јер, каква је то Нова година без 'снежног белог покривача'?

А кад је једне године пала киша преко већ формираног снега, па уз помоћ хладног ветра све то углачала и заледила.... е, то је био догађај за нас малишане. Где год да станеш оно пуцкета танки слој леда преко неугаженог снега. Сви “чилагери” са својим женама су били срећни, мислим тек кад уђу у кућу, ако су дошли безбедно без падања и повреда. Ту се онда одмах “с ногу” попије једна “љута” за добродошлицу, друга се испија у седећем ставу јер домаћин подсећа да се ипак срећно стигло на две ноге, а трећа је за срећу па се не одбија јер сама клизи! Онда или престаје бројање јер је некултурно или се прелази на вино које се хвали и диже у небеса иако на крају реално спушта пијаног госта на људске нискости. Ништа смешније него кад неки старији падне па се “проспе” по залеђеном путу. Помогнемо му да се придигну док он псује све свеце и кукајући отреса снег са тешког капута па кад оде онда рецитујемо: "Хокеј на леду, баба на деду. Деда на бабу, паде у ливаду!"

Скоро све је било дозвољено тај дан, ту ноћ. Старија сестра Љиља већ се увелико добро сналазила по калдрмисаним улицама на Београдској општини Звездара па је идући у набавку хлеба и вина од бакалнице до содаџије и винског подрума, мало и она пробала иза ћошка “гуцнувши” из радозналости црвенкасту текућину кад је већ била близу ње. А друга сестра Мира ми је кришом показала, ал' да нико не види, и да буде наша тајна како се увлачи дим од цигарете у себе, искусно избацује правећи бушне кружиће при издувавању. Узбудљиво!

Трпеза је била традиционално богата српским специјалитетима. Прескакао сам супе и сарме па одмах завртао прасенцету уво. И бивао укорен и заплашен од тате преким погледом и гестикулацијом да ће он мени моје увце да заврне, јер је ред да гости најпре виде како то сочно и привлачно изгледа као да иде на изложбу, па да се после лепо исече и постави. Е па онда ме прође воља и не једе ми се више. "Има меса ко' дрва", поносно ће тата док сувим кашљем прочишћава грло, а мама уредно ређа сву храну на бели столњак. Сад није важила њена изрека кад на наш јуриш на изложене колаче на столу она каже: "Полако децо, није то за најести се. То је за госте кад дођу."

Одрасли се хватају у коло које вијуга око столова, подвикују и подврискују док се ми јуримо испод њих из собе у собу. Мушкарци звижде и вичу на глас:

"Опаа! Обори!"

А жене циче:

-"Ију-ију -ијујуууу!"

Па онда неки звук задовољства и среће кроз зубе док цупкају у штиклицама:

"Сссссс!"

К’о змије! Много година касније те њихове звукове и уздахе повезао сам са одавањем сексуалности наших алкохолисаних родитеља и њихових пријатеља у тренуцима опуштања, али као клиња нисам имао пуно времена да их анализирам и да им се ишчуђавам. Матори су, ваљда знају шта раде?

Сви нас више воле него обично ту ноћ и сви нам се безрезервно смешкају. А у поноћ шок. Последњих десет секунди старе године се одбројава како телевизијски сат диктира, па онда следи излив одушевљења, грљења, љубљена зачињен са најлепшим жељама, а подгрејан обојеним алкохолом. Дошла је Нова година, урла се около као да је било неке шансе да нас мимоиђе и као да је само нама дошла, таква је то радост била док напољу пуцају из свих малокалибарских оружја. Ми се такође утрпавамо у тај “кермез” јер нам прија количина љубави и емоција збијена на једном топлом месту. Не смета нам пуно задах од вина помешан са цигаретама из њихових уста док нас неконтролисано цмачу, љубе у очи, у чело у образ. Ал‘ што у уво?

Луда ноћ. Ма шта луда, најлуђа!

Обећање дато један другоме да ћемо засигурно устати ујутро кад буде најављени чувени амерички филм са Чарлс Бронсоном није одржано, а за утеху кажу биће обавезна реприза! Тог јутра ми дуго спавамо. Тек око поднева се прикупљамо у улици препричавајући празнични ТВ програм који је богатији цртаним и каубојским филмовима него обично. Баци се по која преостала петарда да уплаши ретке пролазнике а нас да насмеје. Причамо о поклон пакетићима које смо добили из маминог или татиног предузећа. Ово је последња година и последњи пакетић кажу у маминој фабрици кеса за мене, јер пуним 10 година за десетак дана, па ми је због тога електрични воз са неколико вагона још дражи. Пажљиво постављамо шине у круг и ређамо вагоне иза локомотиве. Околина пруге мора бити живописна такође, па се ређа све што има неког смисла, од фигурица животиња до каубоја и Индијанаца. Навије се кључем, па се пусти живахна машина у погон коју прати неколико пари ужарених, отворених очију уживајући читавих десетак секунди без прекида. Баш колико траје највеће узбуђење, кад наилази НОВА ГОДИНА.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: