detalj slike: KRK Art dizajn

Mićo Savanović: Čovek ne može ništa raditi sa pola srca

Kad shvatimo da bez korena nema ni cveta ni ploda, shvatimo šta mora da se  čuva (da nas vetar ne  oduva), a to, kroz običaje  kroz veru kroz umetnost.  Običaji, vera i umetnost su svesno u podsvesnom i podsvesno u svesnom jednog naroda, njegova snaga, ukorenjenost u postojanje, njegova postojanost, ogledalo životnih teškoća i vitalnosti njegovog duha; snaga i čistota njegove umno-duhovne i razumno-racionalne egzistencije. - Mićo Savanović

Književni ESNAF
Neda Gavrić, Banja Luka - Cirih, 31.12. 2024. 

Mićo, Vaša biografija obuhvata različite aspekte života, od inženjerske karijere do umetničkog stvaralaštva. Kako ste se odlučili za pisanje, s obzirom na to da ste radili u tehničkoj struci?

Ja mislim da se tu čovek ne odlučuje. Ako o stvaranju pored posla koji obezbeđuje materijalnu egzistenciju govorimo, najčešće je tako, kod mene je bilo tako,  da se čovek prepusti lepoti „sporednih stvari“ koje voli, i, one mu postanu glavni izvor radosti. Te moje „sporedne stvari“ su mi se počele događati u najranijoj mladosti. Ali tek kada sam stvorio stabilne egzistencijalne uslove za porodicu počeo sam vreme intenzivnije posvećivati naklonostima svojih drugih stvaralačkih sklonosti.   

Sporedne rekoh. Evo jedna moja misao, objašnjava stvaranje bilo da je ono profesionalno ili ostvarenje drugih težnji njegovog umno-duhovnog sveta.

Ona glasi:

Čovek ne može ništa raditi sa pola srca,

 a očekivati da će urađeno biti celovito.

Nadam se da će to što „sporedno stvaram“ opravdati moju srčanu posvećenost  tome.

Vaše pesme i aforizmi često sadrže duboke misli o životu i ljudskoj suštini. Da li smatrate da vaša iskustva iz Švajcarske, kao i iz rodnog kraja Zmijanja, oblikuju vašu poeziju, i na koji način?

Skoro pola svoga veka sam gledao zapad sa istoka i evo isto toliko gledam istok sa zapada. Linijama dodira, linijama sudara ta dva iskustva - gledanja, kao što linijama dodira i sudara geotektonskih ploča na zemlji tutnje vulkani, isto tako i u čoveku, u čovekovoj duši, linijama sudara njegovih iskustava, nastaju, rađaju se, tutnje vulkani istine, na kojima čovečanstvo, čovečiji život ili životna iskustva , kao tektonske ploče na vrelom zemaljskom jezgru, plivaju, odnosno počivaju.  Kod pesnika su to literarne ili misaone varnice, poetski vulkani  ili umno-duhovna kretanja i erupcije.

Iskustva iz Švajcarske i ona sa Zmijanja - ja bih pre rekao iskustva sa zapada i ona sa istoka. Današnja stanovišta većine posmatranja globalne su tenzije. Život u tim nemirnim okolnostima, je stalni izvor neravnoteže. Dostojanstven život traži mir, smirenost i ravnotežu.

Iz neravnoteže nastaju sve pobude, pobune, nepravde koje se nanose  ljudskom duhu i umu; pravovremeno prepoznavanje neravnoteže radi očuvanja sklada ljudska je sudbina. Pesnici i mislioci zajedno sa božijim ugodnicima su uvek bili, i tako će i ostati, na prvoj liniji odbrane dostojanstva čovečanstva, duše ljudske, čoveka kao humanog bića.

U nekoliko navrata ste isticali značaj rodnog kraja u vašem radu. Kako je Zmijanje oblikovalo vašu ličnost i kreativnost, i da li smatrate da je važno očuvati kulturne korene kroz umetnost?

Rođen sam uz Kočića. Možda je to objašnjenje kako sam duhom rastao.

Kažete, da li ističem rodni kraj...? Ja to ne ističem. Ja ceo svoj život živim svoj rodni kraj, moj istok u meni. Život izvan Matice oživljava poeziju duha, misli zauma..., kao tihu snagu korena na kojima sam nikao rastao i rastem; to i stičem i ističem stalno, radosno i istinski. Čovek, ako ima pesničko srce tek kada se odvoji od matice počne poetski da plače, da jeca, istinski ko dete kad ga majka odbije od sise, ali kad se osvesti, jer druge nema, počne da peva radosno, jer shvata ko je , šta je, šta ga je othranilo; shvata šta kome, kako i zašto peva.

Kad shvatimo da bez korena nema ni cveta ni ploda, shvatimo šta mora da se  čuva (da nas vetar ne  oduva), a to, kroz običaje  kroz veru kroz umetnost.  Običaji, vera i umetnost su svesno u podsvesnom i podsvesno u svesnom jednog naroda, njegova snaga, ukorenjenost u postojanje, njegova postojanost, ogledalo životnih teškoća i vitalnosti njegovog duha; snaga i čistota njegove umno-duhovne i razumno-racionalne egzistencije.

U okviru vaše impresivne karijere, zabeležili ste i izložbe slika. Da li postoji neki poseban momenat ili događaj sa tih izložbi koji vas je duboko dotakao i koji je imao značajan uticaj na vašu poeziju?

I slikanje i poezija, pisanje, umetnost uopšte, su jedno te isto, otisak ljudskog duha na papiru, na platnu, u materijalu, muzičkim notama, na večnom papiru vremena. Ako nije tako nešto nije kako treba: Umetnost nije umetnost. To je moje iskustvo. Ima jedna lepa narodna mudrost koja kaže: Čovek bira posao a posao ocenjuje čoveka.

Može se reći i ovako. Čovek stvara delo, delo stvara čoveka.Human, dostojanstven život je jedini istinski cilj i smisao.

U našem, ovom, svetu to zvuči malo idealistički, ali borba je, stalna borba, jedini način ka ostvarenju onoga što vredi. 

Izreke to tumače ovako, Latinska:

Svi putevi vode u Rim (svemu živom cilj je jedan - život).

U kosmosu je sve povezano sve se dopunjuje. O potpunom razumevanju toga neko reče, ovako: 

Ko zna samo hemiju ne zna ni hemiju. Naš Duško Trifunović je napisao, a Goran Bregović

njome proslavio Bijelo Dugme, obeležio jedno vreme, pesmom:  Ima neka tajna veza,

rekao bih ta, na sreću, ne dodirljiva veza što u nama nepoznatim okvirima upravlja i nama i svetom bez i trunke naše volje. Ako se sve to pogleda vidi se šta je univerzalna umetnost.

Na koji način slikanje, kao dodatni oblik umetničkog izražavanja, obogaćuje i podržava Vaš kreativni proces pisanja? Postoje li sličnosti koje nalazite između ova dva umetnička pristupa koje vas inspirišu?

Mislim da sam ovo pitanje već odgovorio u prethodnom, ali evo dodaću:

Reči nose život  u sebi, boje nijanse, muzika zvučnu igru, skulpture oblik i linije, pevanje lepotu životne energije - u istinskoj umetnosti svodi se sve na isto, na stvaranje vibracije kojom se skida paučina sa očiju duše; bistri pogled i određuje živost životne radosti.

Kako biste opisali složeni odnos između misli i emocija u svom umetničkom stvaralaštvu? Da li verujete da jedna od ovih komponenti ima prevlast nad drugom, ili se osećate da funkcionišu u harmoniji, obogaćujući jedne druge?

Radujem se ovakvim pitanjima. Ona imaju svoja živa vrela, ne dolaze slučajno. Nagib  Mahfus, egipatski, jedini arapski nobelovac je jednom rekao:

Po odgovoru se vidi koliko je neko pametan, po pitanju koliko je mudar.

Bez dobrog pitanja nema plemenitog odgovora. I ovde vlada uzajamna harmonija.

Misli i emocije funkcionišu u harmoniji. Što su dublje misli to su pliće emocije. Tako bih mogao objasniti mudrosti i mudrace. Istina je da životne istina ne podnosi emocije, ali nama, ljudima nema puta do istine bez emocija. To je definitivno čovek.

Možda se ovim može objasniti i razlika između istoka i zapada. Oni ovde na zapadu misle da imaju „više“, ali blizina smislu određuje ko koliko ima života, i, od života. Možda smo mi na istoku, u tom pogledu, ipak bliže smislu.

Kako vi doživljavate vezu između poezije i svakodnevnog života?

Sve je poezija. U tome je njena veličina, njena lepota, njena pouzdanost i neprolaznost. 

Treba je prepoznati, osetiti, imati srce koje ima sluha, glas harmonije koji joj daje život. Srce koje se usuđuje istinskom pevanju.

Kao umetnik koji se bavi različitim formama izražavanja, koja su Vaša dugoročna umetnička i profesionalna nastojanja?

Ako sam pola veka zapad gledao sa istoka i pola istok sa zapada mislim da sam se poprilično ispeo na vrh gde se sastaju ta dva pogleda sa kojeg se jasno vidi da su ljubav svih poimanja i radost svih stvaranja nezamenljivi, istinski, pogoni i nagoni svemu što čovek kao humano biće u životu  čini i stvara. Nije li tako ni stvaraocu ni delu u životu nije i neće biti lako.

Da li trenutno radite na nečemu novom? Možete li nam otkriti šta možemo očekivati od Vas u narednoj godini, u smislu novih književnih dela ili umetničkih projekata?

Mi koji radimo i stvaramo u rasejanju smo, ako nikako drugačije, fizički daleko od matice književnih i događanja na polju svakolike umetnosti  u matici.

Stvarati na maternjem jeziku u inostranstvu čoveka čini dva, ako ne i tri puta strancem. S druge strane često nam treba neko ko nam tehnički može pomoći da se napisano tehnički sabere u delo, svede među korice. Do takvih ljudi je iz raznoraznih razloga teško doći i ostvariti produktivnu saradnju. Ja, pišem svakog dana, najviše noću.

Nadam se da će Bog u sledećoj godini biti milostiva prema nama u inostranstvu, a meni želim bar dva naslova, ukoričeno i objavljeno, od svega što je već napisano.

 

Мићо Савановић

PODELITE OVAJ TEKST NA: