детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мићо Савановић: Човек не може ништа радити са пола срца

Кад схватимо да без корена нема ни цвета ни плода, схватимо шта мора да се  чува (да нас ветар не  одува), а то, кроз обичаје  кроз веру кроз уметност.  Обичаји, вера и уметност су свесно у подсвесном и подсвесно у свесном једног народа, његова снага, укорењеност у постојање, његова постојаност, огледало животних тешкоћа и виталности његовог духа; снага и чистота његове умно-духовне и разумно-рационалне егзистенције. - Мићо Савановић

Књижевни ЕСНАФ
Неда Гаврић, Бања Лука - Цирих, 31.12. 2024. 

Мићо, Ваша биографија обухвата различите аспекте живота, од инжењерске каријере до уметничког стваралаштва. Како сте се одлучили за писање, с обзиром на то да сте радили у техничкој струци?

Ја мислим да се ту човек не одлучује. Ако о стварању поред посла који обезбеђује материјалну егзистенцију говоримо, најчешће је тако, код мене је било тако,  да се човек препусти лепоти „споредних ствари“ које воли, и, оне му постану главни извор радости. Те моје „споредне ствари“ су ми се почеле догађати у најранијој младости. Али тек када сам створио стабилне егзистенцијалне услове за породицу почео сам време интензивније посвећивати наклоностима својих других стваралачких склоности.   

Споредне рекох. Ево једна моја мисао, објашњава стварање било да је оно професионално или остварење других тежњи његовог умно-духовног света.

Она гласи:

Човек не може ништа радити са пола срца,

 а очекивати да ће урађено бити целовито.

Надам се да ће то што „споредно стварам“ оправдати моју срчану посвећеност  томе.

Ваше песме и афоризми често садрже дубоке мисли о животу и људској суштини. Да ли сматрате да ваша искуства из Швајцарске, као и из родног краја Змијања, обликују вашу поезију, и на који начин?

Скоро пола свога века сам гледао запад са истока и ево исто толико гледам исток са запада. Линијама додира, линијама судара та два искуства - гледања, као што линијама додира и судара геотектонских плоча на земљи тутње вулкани, исто тако и у човеку, у човековој души, линијама судара његових искустава, настају, рађају се, тутње вулкани истине, на којима човечанство, човечији живот или животна искуства , као тектонске плоче на врелом земаљском језгру, пливају, односно почивају.  Код песника су то литерарне или мисаоне варнице, поетски вулкани  или умно-духовна кретања и ерупције.

Искуства из Швајцарске и она са Змијања - ја бих пре рекао искуства са запада и она са истока. Данашња становишта већине посматрања глобалне су тензије. Живот у тим немирним околностима, је стални извор неравнотеже. Достојанствен живот тражи мир, смиреност и равнотежу.

Из неравнотеже настају све побуде, побуне, неправде које се наносе  људском духу и уму; правовремено препознавање неравнотеже ради очувања склада људска је судбина. Песници и мислиоци заједно са божијим угодницима су увек били, и тако ће и остати, на првој линији одбране достојанства човечанства, душе људске, човека као хуманог бића.

У неколико наврата сте истицали значај родног краја у вашем раду. Како је Змијање обликовало вашу личност и креативност, и да ли сматрате да је важно очувати културне корене кроз уметност?

Рођен сам уз Кочића. Можда је то објашњење како сам духом растао.

Кажете, да ли истичем родни крај...? Ја то не истичем. Ја цео свој живот живим свој родни крај, мој исток у мени. Живот изван Матице оживљава поезију духа, мисли заума..., као тиху снагу корена на којима сам никао растао и растем; то и стичем и истичем стално, радосно и истински. Човек, ако има песничко срце тек када се одвоји од матице почне поетски да плаче, да јеца, истински ко дете кад га мајка одбије од сисе, али кад се освести, јер друге нема, почне да пева радосно, јер схвата ко је , шта је, шта га је отхранило; схвата шта коме, како и зашто пева.

Кад схватимо да без корена нема ни цвета ни плода, схватимо шта мора да се  чува (да нас ветар не  одува), а то, кроз обичаје  кроз веру кроз уметност.  Обичаји, вера и уметност су свесно у подсвесном и подсвесно у свесном једног народа, његова снага, укорењеност у постојање, његова постојаност, огледало животних тешкоћа и виталности његовог духа; снага и чистота његове умно-духовне и разумно-рационалне егзистенције.

У оквиру ваше импресивне каријере, забележили сте и изложбе слика. Да ли постоји неки посебан моменат или догађај са тих изложби који вас је дубоко дотакао и који је имао значајан утицај на вашу поезију?

И сликање и поезија, писање, уметност уопште, су једно те исто, отисак људског духа на папиру, на платну, у материјалу, музичким нотама, на вечном папиру времена. Ако није тако нешто није како треба: Уметност није уметност. То је моје искуство. Има једна лепа народна мудрост која каже: Човек бира посао а посао оцењује човека.

Може се рећи и овако. Човек ствара дело, дело ствара човека.Хуман, достојанствен живот је једини истински циљ и смисао.

У нашем, овом, свету то звучи мало идеалистички, али борба је, стална борба, једини начин ка остварењу онога што вреди. 

Изреке то тумаче овако, Латинска:

Сви путеви воде у Рим (свему живом циљ је један - живот).

У космосу је све повезано све се допуњује. О потпуном разумевању тога неко рече, овако: 

Ко зна само хемију не зна ни хемију. Наш Душко Трифуновић је написао, а Горан Бреговић

њоме прославио Бијело Дугме, обележио једно време, песмом:  Има нека тајна веза,

рекао бих та, на срећу, не додирљива веза што у нама непознатим оквирима управља и нама и светом без и трунке наше воље. Ако се све то погледа види се шта је универзална уметност.

На који начин сликање, као додатни облик уметничког изражавања, обогаћује и подржава Ваш креативни процес писања? Постоје ли сличности које налазите између ова два уметничка приступа које вас инспиришу?

Мислим да сам ово питање већ одговорио у претходном, али ево додаћу:

Речи носе живот  у себи, боје нијансе, музика звучну игру, скулптуре облик и линије, певање лепоту животне енергије - у истинској уметности своди се све на исто, на стварање вибрације којом се скида паучина са очију душе; бистри поглед и одређује живост животне радости.

Како бисте описали сложени однос између мисли и емоција у свом уметничком стваралаштву? Да ли верујете да једна од ових компоненти има превласт над другом, или се осећате да функционишу у хармонији, обогаћујући једне друге?

Радујем се оваквим питањима. Она имају своја жива врела, не долазе случајно. Нагиб  Махфус, египатски, једини арапски нобеловац је једном рекао:

По одговору се види колико је неко паметан, по питању колико је мудар.

Без доброг питања нема племенитог одговора. И овде влада узајамна хармонија.

Мисли и емоције функционишу у хармонији. Што су дубље мисли то су плиће емоције. Тако бих могао објаснити мудрости и мудраце. Истина је да животне истина не подноси емоције, али нама, људима нема пута до истине без емоција. То је дефинитивно човек.

Можда се овим може објаснити и разлика између истока и запада. Они овде на западу мисле да имају „више“, али близина смислу одређује ко колико има живота, и, од живота. Можда смо ми на истоку, у том погледу, ипак ближе смислу.

Како ви доживљавате везу између поезије и свакодневног живота?

Све је поезија. У томе је њена величина, њена лепота, њена поузданост и непролазност. 

Треба је препознати, осетити, имати срце које има слуха, глас хармоније који јој даје живот. Срце које се усуђује истинском певању.

Као уметник који се бави различитим формама изражавања, која су Ваша дугорочна уметничка и професионална настојања?

Ако сам пола века запад гледао са истока и пола исток са запада мислим да сам се поприлично испео на врх где се састају та два погледа са којег се јасно види да су љубав свих поимања и радост свих стварања незаменљиви, истински, погони и нагони свему што човек као хумано биће у животу  чини и ствара. Није ли тако ни ствараоцу ни делу у животу није и неће бити лако.

Да ли тренутно радите на нечему новом? Можете ли нам открити шта можемо очекивати од Вас у наредној години, у смислу нових књижевних дела или уметничких пројеката?

Ми који радимо и стварамо у расејању смо, ако никако другачије, физички далеко од матице књижевних и догађања на пољу сваколике уметности  у матици.

Стварати на матерњем језику у иностранству човека чини два, ако не и три пута странцем. С друге стране често нам треба неко ко нам технички може помоћи да се написано технички сабере у дело, сведе међу корице. До таквих људи је из разноразних разлога тешко доћи и остварити продуктивну сарадњу. Ја, пишем сваког дана, највише ноћу.

Надам се да ће Бог у следећој години бити милостива према нама у иностранству, а мени желим бар два наслова, укоричено и објављено, од свега што је већ написано.

 

Мићо Савановић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: