detalj slike: KRK Art dizajn

Plagijator

    Imao je plagijator i svojih dobrih strana, ili se njegovim prijateljima, barem tako činilo. Često ih je podsticao da pišu, govoreći kako je dobro pisati što više, i na različite teme. Nikada nije govorio o pisanju kao o metafizičkoj potrebi, ili veštini izabranih, već samo kao o sredstvu koje će, neminovno, dovesti do određenog cilja.

    Piši ― govorio je, jednostavno je, i nastavljao: „Vidiš ja mogu da pišem na bilo koju temu, dobri izvori su svuda oko nas, pomozi sebi“, i oči bi mu pritom čudno zasijale, a zenice bi se skupile.

*

    Mnogo kasnije, shvatiću da je to, tek, bio izazov, kome se nije mogao odupreti, budući da ga je više od potrebe da prisvoji nešto tuđe, očajnički privlačio sam čin ovakve podlosti, uzbuđenje koje nedozvoljeni akt izaziva, osećaj moći formiran mogućnošću da drskost ostane neotkrivena.

    Prolazile su godine, nizali su se radovi, stvari su za plagijatora išle dobrim tokom. Niko nije dovodio u pitanje već ostvarenu reputaciju, stvorenu na kompilaciji, a on je svakim danom rastao, kao gladan krpelj. Istina, postojale su krize, bilo je i trenutaka kada su maske padale, ali sve to bilo je tet-a-tet, kada se lucidni i posvećeni ljudi ne bi zadržavali samo na površini njegovih tekstova, i kada bi sve, vrlo brzo padalo u vodu koja bi osim „greške“, ponela još mnogo toga.

    Ipak, plagijator nikada ne bi dozvoljavao da se ošteti fundament njegovog graditeljstva, donoseći, nove i nove tuđe ideje sa različitih mesta, iz raznorodnih izvora, da ojača bedeme korita, ne dozvoljavajući da se ova voda zamuti, i postane ustajala, stvarajući i održavajući privid njene svežine i narastanja ― opsesivno kontrolišući da zao glas ne dobije odjek, da sitna varnica ne izazove požar, koji bi mogao zapaliti njegovo, na prvi pogled, monolitno delo izatkano kao pačvork ćilim, strpljivim uklapanjem tuđih misli u zadati okvir. Promućuran i vispren, znao je ― najteže je razbiti iluziju. Njene zidove, naizgled, od stakla, teške i tamne kao olovo.

    Sve češće, nešto ga je vuklo da otvara vrata svoje sigurne tvrđave od laži, tražeći nešto ili nekog, ispred njih, a onda se uviđajući da nikoga nema, vraćao unutra sa saznanjem, da dugo nije imao šta da ponudi svojoj proždrljivoj sujeti, i da će, ako se uskoro nešto ne promeni, ova zver neumitno nasrnuti na njega.

    Zašto ne bi iskoračio korak dalje? Šta ga sprečava da to učini? Do sada je prisvajao samo tuđe misli, umetnost je šarenolika, mogao bi pozajmiti nešto opipljivije od tog izobilja, stvorenog samo za njega, nad kojim je osećao da ima izvesnu moć, pošto se može poharati bez ikakvih posledica. Najzad, prirodno je da „pozajmljuje“ ono što mu se iz tog sveta dopada. Da drugi umeju da prepoznaju lepotu takvih stvari, uzimali bi i oni ― često je razmišljao.

*

    Evo, već peti dan pokušava da sastavi izjavu, kako se to dogodilo. Nije, ne nije, zaista, imao nameru. Bio je to trnutak opsene, kao da mu se svest zamutila... Na kraju, vratio bi on to sam, svakako, kad tad, pa znaju to valjda i kolege iz Muzeja. Uostalom, nije to bio vredan eksponat,  samo obična stvar sa prodajne izložbe.

*

     Pokušaće da ostane u svojoj profesiji. Nastaviće „posao“ sa rečima. Išlo mu je dobro. Reči su kao ptice ― odlaze, dolaze, vraćaju se, ili ne vraćaju vlasniku, mogu se povući, odvući na drugu stranu, ili navući na nekoga kao crni oblaci. Mogu se oduvati kao maslačak.

PODELITE OVAJ TEKST NA: