детаљ слике: КРК Арт дизајн

Плагијатор

    Имао је плагијатор и својих добрих страна, или се његовим пријатељима, барем тако чинило. Често их је подстицао да пишу, говорећи како је добро писати што више, и на различите теме. Никада није говорио о писању као о метафизичкој потреби, или вештини изабраних, већ само као о средству које ће, неминовно, довести до одређеног циља.

    Пиши ― говорио је, једноставно је, и настављао: „Видиш ја могу да пишем на било коју тему, добри извори су свуда око нас, помози себи“, и очи би му притом чудно засијале, а зенице би се скупиле.

*

    Много касније, схватићу да је то, тек, био изазов, коме се није могао одупрети, будући да га је више од потребе да присвоји нешто туђе, очајнички привлачио сам чин овакве подлости, узбуђење које недозвољени акт изазива, осећај моћи формиран могућношћу да дрскост остане неоткривена.

    Пролазиле су године, низали су се радови, ствари су за плагијатора ишле добрим током. Нико није доводио у питање већ остварену репутацију, створену на компилацији, а он је сваким даном растао, као гладан крпељ. Истина, постојале су кризе, било је и тренутака када су маске падале, али све то било је тет-а-тет, када се луцидни и посвећени људи не би задржавали само на површини његових текстова, и када би све, врло брзо падало у воду која би осим „грешке“, понела још много тога.

    Ипак, плагијатор никада не би дозвољавао да се оштети фундамент његовог градитељства, доносећи, нове и нове туђе идеје са различитих места, из разнородних извора, да ојача бедеме корита, не дозвољавајући да се ова вода замути, и постане устајала, стварајући и одржавајући привид њене свежине и нарастања ― опсесивно контролишући да зао глас не добије одјек, да ситна варница не изазове пожар, који би могао запалити његово, на први поглед, монолитно дело изаткано као пачворк ћилим, стрпљивим уклапањем туђих мисли у задати оквир. Промућуран и виспрен, знао је ― најтеже је разбити илузију. Њене зидове, наизглед, од стакла, тешке и тамне као олово.

    Све чешће, нешто га је вукло да отвара врата своје сигурне тврђаве од лажи, тражећи нешто или неког, испред њих, а онда се увиђајући да никога нема, враћао унутра са сазнањем, да дуго није имао шта да понуди својој прождрљивој сујети, и да ће, ако се ускоро нешто не промени, ова звер неумитно насрнути на њега.

    Зашто не би искорачио корак даље? Шта га спречава да то учини? До сада је присвајао само туђе мисли, уметност је шаренолика, могао би позајмити нешто опипљивије од тог изобиља, створеног само за њега, над којим је осећао да има извесну моћ, пошто се може похарати без икаквих последица. Најзад, природно је да „позајмљује“ оно што му се из тог света допада. Да други умеју да препознају лепоту таквих ствари, узимали би и они ― често је размишљао.

*

    Ево, већ пети дан покушава да састави изјаву, како се то догодило. Није, не није, заиста, имао намеру. Био је то трнутак опсене, као да му се свест замутила... На крају, вратио би он то сам, свакако, кад тад, па знају то ваљда и колеге из Музеја. Уосталом, није то био вредан експонат,  само обична ствар са продајне изложбе.

*

     Покушаће да остане у својој професији. Наставиће „посао“ са речима. Ишло му је добро. Речи су као птице ― одлазе, долазе, враћају се, или не враћају власнику, могу се повући, одвући на другу страну, или навући на некога као црни облаци. Могу се одувати као маслачак.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: