|
|
|
 | Jovana Bajagić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Čitam te
Nedavno. Autobus. Do mene seda lepršava devojčica. Nema više od deset-jedanaest godina. Osmehom na sneg miriše. Iz zelenog ranca vadi knjigu. Užurbano traži stranicu na kojoj je poslednji put zakačila pogled. Nalazi je, i kao da je miluje u znak izvinjenja što je predugo ostavila. Zaranja glavu u neku neistraženu galaksiju i na mah gleda kroz prozor, da ne bi propustila svoju stanicu. Njeno svileno lice nadjačava sve sumorne svetove u tom trenu. Njena zanesenost knjigom mami tako da želite da je posmatrate dugo, dugo... Da je zauvek posmatrate kako čita, i samo o tom pogledu napišete knjigu. Autobus staje i ulazi nekoliko devojčuraka. Kako ih je ugledala, lepršava panično otvara ranac i gura knjigu u njega. Gotovo zadihana, kao da se na vrhove svih planina odjednom uspela, namešta neki setni osmeh i maše im. Grupica prilazi, nastaje kikotanje, priča o šminki, štiklama od 15 cm, o tome koja je gde bila na zimovanju, koja je poslednja „radila nokte“, kada će u solarijum. Pritom, svaka od njih vodi samo svoj razgovor. Lepršava ćuti. Nevešto pokušava da se uklopi. Njena je kosa isuviše razbarušena. Lice joj je netaknuto mrakom današnjice, tek se nezreli demoni šunjaju oko njenog uha, a... Kosti su joj, čini mi se, obavijene samo strahom od neprihvatanja. Grupa curica na nekoj od stanica izlazi iz autobusa ne rekavši joj ni ʼćaoʼ. – Sada možeš ponovo da izvadiš knjigu – kažem joj, gotovo prekorevajući je.Gleda me postiđeno.– Jesi li ukrala nekada nešto? Bar i nečije srce?– Ni... Nisam.– Prvo, nije sramota da kažeš nekome da ti se dopada, daj priliku da nekome ukradeš srce. A drugo, jesi li poželela zlo nekome?– Nikada.– Jesi li lagala tako da drugog možeš povrediti?– Jesam jednom, kada sam rekla da je Milena ogovarala Sanju, a u stvari nije, rekla sam to samo da bi me Sanja pozvala na rođendan. Posle mi je bilo žao Milene, stavile su joj mokar sunđer u torbu. – Verovatno te nisu ni pozvale na rođendan... Nego, zašto se stidiš sebe?– Ne stidim se!– Ne bih baš rekla.– Šta ti znaš!– Znam da ti misliš da sve znaš.– Pa znam.– Znaš li koliko je 5x25?– Pa to je lako. 125.– A kada je počeo Drugi svetski rat?– 1939, napadom na Poljsku – odgovara mi nadmeno.– A šta je „vruće cinkovanje čeličnih konstrukcija“?– Izguglaću.– A da sutra upravljaš NASA raketoplanom Atlantis, umeš li to?– ...– A da budeš svoja i srećna? Znaš li to? Ili ćeš to uskoro zaboraviti?– Nije tako jednostavno.– Pa, ne bih rekla da je komplikovanije od upravljanja raketoplanom.– Ali je teže.– Ima i težih stvari.– Ma nemoj! A kojih?– Teže je kada sretneš pingvina u parku koji ti traži vodu, ti imaš samo sok od jagoda, a baš je taj pingvin alergičan na jagode.– To je glupo što si sada kazala. Šta će pingvin u parku?– Došao da pozajmi knjigu iz biblioteke, pa se šeta po parku jer je u biblioteci pauza.– I to je glupo.– Ne bi bilo glupo da ti živiš tamo gde nema biblioteka, jer je knjigama hladno. Uostalom, i da je glupo, reci, šta misliš, šta će onda da uradi pingvin?– Pa sigurno neće da pije sok od jagoda ako će se zbog toga naduti ili umreti. Otići će do neke česme ili... Ili će pitati sledećeg koji ima vodu i piće vodu.– Zašto ti onda pristaješ na ono na šta si alergična, po cenu da od toga umreš?Izgleda da se približavamo njenoj stanici. Uzima ranac. Ustaje, odlazi do vrata i okreće se ka meni.– Branislava Nušića. To čitam. To je bio omiljeni pisac moga tate. Želim da pročitam sve knjige na svetu da vidim da li će i meni Nušić biti omiljeni pisac. Da li ličim na oca. I silazi.Ima valjda tih dana kada se svet stidi sebe samog. Kada ljudi misle da svaki sram pobuđuje tuđe oko. Ima valjda tih dana kada se svet ogoli do tananosti. Kada ljudi pomisle kako ipak stid u sopstvenom oku leži. Kako je bolje biti svoj sebi, nego tuđ drugome. A ponekad, samo ponekad, dan mi donese i noć u kojoj ću malo listati jednog čika Kafku. Omiljenog pisca svoga oca. I uopšte se ne stidim što ću tom prilikom pojesti celu čokoladu.A i čega da nas bude sramota? Osim toga što se svim silama trudimo da nas nema u najlepšim nama. I takvi činimo ono čega bi se i glup postideo.
|
