|
|
|
 | Јована Бајагић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Читам те
Недавно. Аутобус. До мене седа лепршава девојчица. Нема више од десет-једанаест година. Осмехом на снег мирише. Из зеленог ранца вади књигу. Ужурбано тражи страницу на којој је последњи пут закачила поглед. Налази је, и као да је милује у знак извињења што је предуго оставила. Зарања главу у неку неистражену галаксију и на мах гледа кроз прозор, да не би пропустила своју станицу. Њено свилено лице надјачава све суморне светове у том трену. Њена занесеност књигом мами тако да желите да је посматрате дуго, дуго... Да је заувек посматрате како чита, и само о том погледу напишете књигу. Аутобус стаје и улази неколико девојчурака. Како их је угледала, лепршава панично отвара ранац и гура књигу у њега. Готово задихана, као да се на врхове свих планина одједном успела, намешта неки сетни осмех и маше им. Групица прилази, настаје кикотање, прича о шминки, штиклама од 15 цм, о томе која је где била на зимовању, која је последња „радила нокте“, када ће у соларијум. Притом, свака од њих води само свој разговор. Лепршава ћути. Невешто покушава да се уклопи. Њена је коса исувише разбарушена. Лице јој је нетакнуто мраком данашњице, тек се незрели демони шуњају око њеног уха, а... Кости су јој, чини ми се, обавијене само страхом од неприхватања. Група цурица на некој од станица излази из аутобуса не рекавши јој ни ʼћаоʼ. – Сада можеш поново да извадиш књигу – кажем јој, готово прекоревајући је.Гледа ме постиђено.– Јеси ли украла некада нешто? Бар и нечије срце?– Ни... Нисам.– Прво, није срамота да кажеш некоме да ти се допада, дај прилику да некоме украдеш срце. А друго, јеси ли пожелела зло некоме?– Никада.– Јеси ли лагала тако да другог можеш повредити?– Јесам једном, када сам рекла да је Милена оговарала Сању, а у ствари није, рекла сам то само да би ме Сања позвала на рођендан. После ми је било жао Милене, ставиле су јој мокар сунђер у торбу. – Вероватно те нису ни позвале на рођендан... Него, зашто се стидиш себе?– Не стидим се!– Не бих баш рекла.– Шта ти знаш!– Знам да ти мислиш да све знаш.– Па знам.– Знаш ли колико је 5x25?– Па то је лако. 125.– А када је почео Други светски рат?– 1939, нападом на Пољску – одговара ми надмено.– А шта је „вруће цинковање челичних конструкција“?– Изгуглаћу.– А да сутра управљаш НАСА ракетопланом Атлантис, умеш ли то?– ...– А да будеш своја и срећна? Знаш ли то? Или ћеш то ускоро заборавити?– Није тако једноставно.– Па, не бих рекла да је компликованије од управљања ракетопланом.– Али је теже.– Има и тежих ствари.– Ма немој! А којих?– Теже је када сретнеш пингвина у парку који ти тражи воду, ти имаш само сок од јагода, а баш је тај пингвин алергичан на јагоде.– То је глупо што си сада казала. Шта ће пингвин у парку?– Дошао да позајми књигу из библиотеке, па се шета по парку јер је у библиотеци пауза.– И то је глупо.– Не би било глупо да ти живиш тамо где нема библиотека, јер је књигама хладно. Уосталом, и да је глупо, реци, шта мислиш, шта ће онда да уради пингвин?– Па сигурно неће да пије сок од јагода ако ће се због тога надути или умрети. Отићи ће до неке чесме или... Или ће питати следећег који има воду и пиће воду.– Зашто ти онда пристајеш на оно на шта си алергична, по цену да од тога умреш?Изгледа да се приближавамо њеној станици. Узима ранац. Устаје, одлази до врата и окреће се ка мени.– Бранислава Нушића. То читам. То је био омиљени писац мога тате. Желим да прочитам све књиге на свету да видим да ли ће и мени Нушић бити омиљени писац. Да ли личим на оца. И силази.Има ваљда тих дана када се свет стиди себе самог. Када људи мисле да сваки срам побуђује туђе око. Има ваљда тих дана када се свет оголи до тананости. Када људи помисле како ипак стид у сопственом оку лежи. Како је боље бити свој себи, него туђ другоме. А понекад, само понекад, дан ми донесе и ноћ у којој ћу мало листати једног чика Кафку. Омиљеног писца свога оца. И уопште се не стидим што ћу том приликом појести целу чоколаду.А и чега да нас буде срамота? Осим тога што се свим силама трудимо да нас нема у најлепшим нама. И такви чинимо оно чега би се и глуп постидео.
|
