detalj slike: KRK Art dizajn

Mala Olga i Velika šuma

Mala Olga se probudila i čim je otvorila oči odlučila je da dan provede u igri sa svojim najboljim prijateljicama Nađom i Mašom.

A gdje? Pa, naravno, u Velikoj šumi!

Na brzinu je u kuhinji smazala pola medenjaka i popila čašu mlijeka i kao metak izjurila iz kuće. Zajahala je svoj tricikl, prošla ispod Trijumfalne kapije, skrenula desno kod Ajfelovog tornja i eto je kod Nađine kuće. Da, dobro ste čuli. Olga živi u Parizu, ali ne u glavnom gradu Francuske, nego u selu u sred Rusije. Selo jeste dobilo ime po francuskom Parizu i to u devetnaestom vijeku u znak sjećanja na boravak ruske vojske u Parizu poslije velike pobjede nad Napoleonom 1814. godine. Osim Pariza u Čaljabinskoj oblasti postoje još: Berlin, Varna, Kasel… Zvuči zaista kao Evropa u malom. Za malu Olgu Pariz je najljepše selo na svijetu. Tu, u jednoj od niskih drvenih kuća žive njeni roditelji, njena braća i sestre, blizu su i njene drugarice, a često navraćaju i neki čudni ljudi - turisti, koji vole da cunjaju po selu i fotografišu se pored seoskih znamenitosti.

Olga i Nađa, svaka na svom triciklu, nastavile su jurnjavu krivudavim, seoskim ulicama i za tili čas našle se pred Mašinom kućom. Maša ih je čekala spremna. U njenom dvorištu su parkirale svoja prevozna sredstva, a zatim se pješice, ili bolje rečeno skakućući, uputile prema Velikoj šumi.

Šuma se zvala Velika, ali u suštini to i nije bila neka naročito prostrana šuma. Obuhvatala je svega desetak hektara pod drvećem i to uglavnom zimzelenim, a ostalo što se nazivalo šumom bila je travnata površina obrasla niskim, grmolikim rastinjem. Tri male drugarice voljele su se igrati u šumi raznih dječjih igara: skrivača, školice i ko zna čega još, ali nikad do danas nisu zalazile tako duboko u šumu, jer su ih majke upozoravale na moguće opasnosti koje vrebaju iz nje. One kao dobre i poslušne djevojčice, slušale su sve što im se govori, ali djeca kô djeca, mali vjetropiri, često im neka priča ili savjet na jedno uvo uđe a na drugo izađe. Tog dana su odlučile da se igraju skrivača. Prva je žmirila Maša, a Olga i Nađa su se skrivale. Maša je brojala na glas do sto, a zatim pošla da traži svoje drugarice. Dobro skrivene iza jednog starog, suvog panja, Olga i Nađa su se nadale da ih Maša tu neće tako lako pronaći. Čekale su i čekale da se Maša pojavi, ali čekanje se poprilično odužilo pa su odlučile da one potraže nju.

I šta se desilo!

Pronašle su je na dnu jedne duboke jame kako nepomično leži. Nije ta jama bila ne znam koliko duboka, možda jedno dva do dva i po metra, ali malim šestogodišnjim djevojčicama izgledala je kao bezdan. Zvale su Mašu, ali od nje ni glasa. Rasplakale su se. Nisu znale šta da rade. Da odu po pomoć i da kažu gdje su se igrale dobiće kritike, ukore a možda i po turu. Da bespomoćno stoje tu, ni to nije rješenje. Velike dileme, veliki problem, a one male. Odjedanput, Maša se malčice pomjerila i čulo se tiho jecanje. Olgi i Nađi bilo je lakše, kao da im je kamen pao sa srca. Mislile su da će sad lako izvaditi Mašu iz jame, ali Maša nije mogla da mrdne sobom, desna noga ju je strašno boljela.

„Mašo, moramo ići po pomoć!“, doviknula je Olga.

„ Idite! Idite do čika Tarasa!“, kroz suze je doviknula Maša.

Olga i Nađa brzose  uputiše u pravcu radnje seoskog kovača Tarasa, jer u to doba dana, oko ručka, on je sigurno još bio unutra, nadnesen nad mijehom i vrelim gvožđem, koje je pridržavao ogromnim kovačkim kliještima, da bi ga poslije, kada se dobro zažari, kovao teškim čekićem, oblikujući ga onako kako je zamislio u svojoj sijedoj glavi. Čika Taras bio je poznat kao čovjek od riječi. Što bi obećao to bi i izvršio. Volio je da pomaže ljudima i svi u Parizu, od starijih ljudi pa do ovakvih balavica kakve su bile Olga i Nađa, poštovali su ga i cijenili. Dvije male drugarice dogovorile su se da ne govore Tarasu šta se desilo sa Mašom, nego da pokušaju nekako od njega da dobiju konopac ili nešto slično, kako bi izvukle Mašu iz jame. Došle su do kovačke radnje.

„ Dobar dan, čika Tarase! Imate li posla?“, isprsila se Olga.

„ Dobar dan! Pomalo.“, smireno je uzvratio pozdrav Taras.

Olga i Nađa su ga još malo zapričavale o vremenu, psima, mačkama lutalicama i nekim sasvim lijevim temama da bi ga na kraju pitale za konopac.

„ Čika Tarase, možete li nam dati jedan konopac?“, procvrkutala je Nađa.

„ Da, treba nam da se igramo preskakanja konopca!“, veselo je zaključila Olga.

Taras pogleda po radnji pomno zagledajući sve stvari koje su se tu nalazile i ugleda konopac u desnom uglu, pažljivo složen, ni tanak ni debeo, savršen za  preskakanje. Olga i Nađa na brzinu zgrabiše konopac iz njegovih ruku i žurnim koracima se udaljiše od radnje. Bile su radosne što im je pošlo za rukom da od čika Tarasa dobiju konopac a da ne izgledaju kao da nešto mute. Sad je samo trebalo Mašu izvaditi iz jame. Sjetile su se da sa sobom uzmu jedan tricikl, kako bi Mašu lakše transportovale do kuće. Naravno, Mašu bi nagovorile da roditeljima kaže kao je, eto, tu iza kuće slučajno pala i povrijedila nogu i niko se ne bi ljutio, niko ne bi galamio, male djevojčice ne bi bile kažnjene. Sve su to one lijepo smislile, ali  uvijek postoji jedno ili dva velika ALI.

Prvo ali bilo je to da je konopac bio kratak. Jedva da je dosezao do dna jame, a Maša zbog bola u nozi nije mogla da se pomjeri i da ga dohvati. Nijedna od njih dvije nije smjela da se spusti u jamu i pomogne Maši da iz nje izađe. To bi bilo drugo ali. Sve tri su zaplakale, jer su izgubile i posljednji tračak nade da će riješiti ovu zamršenu situaciju. Sada im više nije bilo važno ni šta će roditelji reći ni šta će one odgovoriti. Jedino što su željele bilo je da izbave Mašu iz jame, a nisu znale kako. Ipak, poslije kiše zasija sunce, kaže stara narodna izreka. Dok su one tako kukale nisu spazile da im se približava, lagano, nogu za nogom, jedan krupniji čovjek. Bio je to Taras. Neprimjetno je pratio Olgu i Nađu čim su otišle iz njegove radnje. Ni riječ im nije povjerovao pa je htio da vidi šta su naumile sa njegovim konopcem. Još kad je vidio da su uzele tricikl i uputile se u pravcu Velike šume, postale su mu jako sumnjive.

„ A tu ste, plačljivice!“, doviknuo je Taras približavajući se djevojčicama.

Curice ništa nisu rekle. Nisu ni shvatile kako ih je čika Taras pronašao, samo su dlanovima užurbano brisale suze s lica pokušavajući da ne izgledaju bespomoćno, iako je svakome ko bi ih pogledao bilo jasno da su njih tri – tri beznadežna slučaja. Taras brzo priđe jami. Čučnu. Skoči unutra i uze Mašu u naručje, a zatim je podiže iznad sebe i ona se u tren oka nađe napolju. Malo se namučio dok je izlazio iz jame, ali na kraju je uspio pa su svi zajedno krenuli put sela.

„ Nikad više nemojte da lažete! Ja laž namirišem kao zec mrkvu!“, rekao im je Taras ozbiljnim glasom.

„ Kod kuće lijepo da ste priznale šta vam se desilo i nikad više da niste nosa promolile u Veliku šumu bez nekog od odraslih! Je l' jasno!“

„ Jasno, čika Tarase!“, poslušno i tužno su odgovorile djevojčice.

Već je uveliko prošlo vrijeme ručka kada je ova neobična družina stigla u selo. Taras je odnio Mašu njenoj kući, a zatim je otišao u svoju radnju da nešto prezalogaji i nastavi započeti posao. Tri drugarice su potpuno iskreno ispričale roditeljima gdje su bile i šta im se desilo. Dobile su kritike, pridike i kazne, ali nisu se žalile. Shvatile su da su pogriješile i bilo im je jasno da mame i tate neće tek tako prijeći preko toga. Te večeri rano su otišle na spavanje i onako izmorene brzo su zaspale.

Šta ih čeka sutra. Ko zna!? Možda, neka nova avantura.

PODELITE OVAJ TEKST NA: