детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мала Олга и Велика шума

Мала Олга се пробудила и чим је отворила очи одлучила је да дан проведе у игри са својим најбољим пријатељицама Нађом и Машом.

А гдје? Па, наравно, у Великој шуми!

На брзину је у кухињи смазала пола медењака и попила чашу млијека и као метак изјурила из куће. Зајахала је свој трицикл, прошла испод Тријумфалне капије, скренула десно код Ајфеловог торња и ето је код Нађине куће. Да, добро сте чули. Олга живи у Паризу, али не у главном граду Француске, него у селу у сред Русије. Село јесте добило име по француском Паризу и то у деветнаестом вијеку у знак сјећања на боравак руске војске у Паризу послије велике побједе над Наполеоном 1814. године. Осим Париза у Чаљабинској области постоје још: Берлин, Варна, Касел… Звучи заиста као Европа у малом. За малу Олгу Париз је најљепше село на свијету. Ту, у једној од ниских дрвених кућа живе њени родитељи, њена браћа и сестре, близу су и њене другарице, а често навраћају и неки чудни људи - туристи, који воле да цуњају по селу и фотографишу се поред сеоских знаменитости.

Олга и Нађа, свака на свом трициклу, наставиле су јурњаву кривудавим, сеоским улицама и за тили час нашле се пред Машином кућом. Маша их је чекала спремна. У њеном дворишту су паркирале своја превозна средства, а затим се пјешице, или боље речено скакућући, упутиле према Великој шуми.

Шума се звала Велика, али у суштини то и није била нека нарочито пространа шума. Обухватала је свега десетак хектара под дрвећем и то углавном зимзеленим, а остало што се називало шумом била је травната површина обрасла ниским, грмоликим растињем. Три мале другарице вољеле су се играти у шуми разних дјечјих игара: скривача, школице и ко зна чега још, али никад до данас нису залазиле тако дубоко у шуму, јер су их мајке упозоравале на могуће опасности које вребају из ње. Оне као добре и послушне дјевојчице, слушале су све што им се говори, али дјеца кô дјеца, мали вјетропири, често им нека прича или савјет на једно уво уђе а на друго изађе. Тог дана су одлучиле да се играју скривача. Прва је жмирила Маша, а Олга и Нађа су се скривале. Маша је бројала на глас до сто, а затим пошла да тражи своје другарице. Добро скривене иза једног старог, сувог пања, Олга и Нађа су се надале да их Маша ту неће тако лако пронаћи. Чекале су и чекале да се Маша појави, али чекање се поприлично одужило па су одлучиле да оне потраже њу.

И шта се десило!

Пронашле су је на дну једне дубоке јаме како непомично лежи. Није та јама била не знам колико дубока, можда једно два до два и по метра, али малим шестогодишњим дјевојчицама изгледала је као бездан. Звале су Машу, али од ње ни гласа. Расплакале су се. Нису знале шта да раде. Да оду по помоћ и да кажу гдје су се играле добиће критике, укоре а можда и по туру. Да беспомоћно стоје ту, ни то није рјешење. Велике дилеме, велики проблем, а оне мале. Одједанпут, Маша се малчице помјерила и чуло се тихо јецање. Олги и Нађи било је лакше, као да им је камен пао са срца. Мислиле су да ће сад лако извадити Машу из јаме, али Маша није могла да мрдне собом, десна нога ју је страшно бољела.

„Машо, морамо ићи по помоћ!“, довикнула је Олга.

„ Идите! Идите до чика Тараса!“, кроз сузе је довикнула Маша.

Олга и Нађа брзосе  упутише у правцу радње сеоског ковача Тараса, јер у то доба дана, око ручка, он је сигурно још био унутра, наднесен над мијехом и врелим гвожђем, које је придржавао огромним ковачким клијештима, да би га послије, када се добро зажари, ковао тешким чекићем, обликујући га онако како је замислио у својој сиједој глави. Чика Тарас био је познат као човјек од ријечи. Што би обећао то би и извршио. Волио је да помаже људима и сви у Паризу, од старијих људи па до оваквих балавица какве су биле Олга и Нађа, поштовали су га и цијенили. Двије мале другарице договориле су се да не говоре Тарасу шта се десило са Машом, него да покушају некако од њега да добију конопац или нешто слично, како би извукле Машу из јаме. Дошле су до ковачке радње.

„ Добар дан, чика Тарасе! Имате ли посла?“, испрсила се Олга.

„ Добар дан! Помало.“, смирено је узвратио поздрав Тарас.

Олга и Нађа су га још мало запричавале о времену, псима, мачкама луталицама и неким сасвим лијевим темама да би га на крају питале за конопац.

„ Чика Тарасе, можете ли нам дати један конопац?“, процвркутала је Нађа.

„ Да, треба нам да се играмо прескакања конопца!“, весело је закључила Олга.

Тарас погледа по радњи помно загледајући све ствари које су се ту налазиле и угледа конопац у десном углу, пажљиво сложен, ни танак ни дебео, савршен за  прескакање. Олга и Нађа на брзину зграбише конопац из његових руку и журним корацима се удаљише од радње. Биле су радосне што им је пошло за руком да од чика Тараса добију конопац а да не изгледају као да нешто муте. Сад је само требало Машу извадити из јаме. Сјетиле су се да са собом узму један трицикл, како би Машу лакше транспортовале до куће. Наравно, Машу би наговориле да родитељима каже као је, ето, ту иза куће случајно пала и повриједила ногу и нико се не би љутио, нико не би галамио, мале дјевојчице не би биле кажњене. Све су то оне лијепо смислиле, али  увијек постоји једно или два велика АЛИ.

Прво али било је то да је конопац био кратак. Једва да је досезао до дна јаме, а Маша због бола у нози није могла да се помјери и да га дохвати. Ниједна од њих двије није смјела да се спусти у јаму и помогне Маши да из ње изађе. То би било друго али. Све три су заплакале, јер су изгубиле и посљедњи трачак наде да ће ријешити ову замршену ситуацију. Сада им више није било важно ни шта ће родитељи рећи ни шта ће оне одговорити. Једино што су жељеле било је да избаве Машу из јаме, а нису знале како. Ипак, послије кише засија сунце, каже стара народна изрека. Док су оне тако кукале нису спазиле да им се приближава, лагано, ногу за ногом, један крупнији човјек. Био је то Тарас. Непримјетно је пратио Олгу и Нађу чим су отишле из његове радње. Ни ријеч им није повјеровао па је хтио да види шта су наумиле са његовим конопцем. Још кад је видио да су узеле трицикл и упутиле се у правцу Велике шуме, постале су му јако сумњиве.

„ А ту сте, плачљивице!“, довикнуо је Тарас приближавајући се дјевојчицама.

Цурице ништа нису рекле. Нису ни схватиле како их је чика Тарас пронашао, само су длановима ужурбано брисале сузе с лица покушавајући да не изгледају беспомоћно, иако је свакоме ко би их погледао било јасно да су њих три – три безнадежна случаја. Тарас брзо приђе јами. Чучну. Скочи унутра и узе Машу у наручје, а затим је подиже изнад себе и она се у трен ока нађе напољу. Мало се намучио док је излазио из јаме, али на крају је успио па су сви заједно кренули пут села.

„ Никад више немојте да лажете! Ја лаж намиришем као зец мркву!“, рекао им је Тарас озбиљним гласом.

„ Код куће лијепо да сте признале шта вам се десило и никад више да нисте носа промолиле у Велику шуму без неког од одраслих! Је л' јасно!“

„ Јасно, чика Тарасе!“, послушно и тужно су одговориле дјевојчице.

Већ је увелико прошло вријеме ручка када је ова необична дружина стигла у село. Тарас је однио Машу њеној кући, а затим је отишао у своју радњу да нешто презалогаји и настави започети посао. Три другарице су потпуно искрено испричале родитељима гдје су биле и шта им се десило. Добиле су критике, придике и казне, али нису се жалиле. Схватиле су да су погријешиле и било им је јасно да маме и тате неће тек тако пријећи преко тога. Те вечери рано су отишле на спавање и онако изморене брзо су заспале.

Шта их чека сутра. Ко зна!? Можда, нека нова авантура.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: