detalj slike: KRK Art dizajn

NIKOLA

Nikola ima oči tamne kao noć, crne,
u njima svetlucaju meni daleke zvezde,
u njima se divlje gugutke po lugovima gnezde...
Takve oči imaju samo srne...

Nikola ima osmeh plah i težak
nalik na hladni oktobarski vetar
što pogledom krunice jesenjih ruža reže,
pred očima tim svici svetiljke svoje gase,
a leptiri i mali cvrčci se sakrivaju u čestar
među kupina šumskih crnih divlje vreže...

Nikola ima pogled kojim zaledi trenutak
kao knez Mraz u jeku najjače zime
i reči svoje štedro i oprezno pred nama sipa
kao Vreme po obali kad ređa oblutak po oblutak,
kao na mokre maslačke kad pada zlatni prah sa lipa...
I ko zna zašto, nikako da mi zapamti ime...

 NOĆ U VINOGRADU

Ko zlatne jabuke u vilinskom vrtu titraju klobuci
smeđih lisičarki u sumraku sjajnom
po  baršun travi rasutih oko starog panja
davno svele naše breskve bele, nasred vinograda...
I jedan po jedan duvančica krasnih cvatu beli pupci
i bude se cvrčci u dnu starog cera u svom logu tajnom...
Lija luta lugom dugo, oko našeg vinograda, nešto smera...
Gleda crne morke na đermu pospale...
I zadnje su zvezde na nebu procvale,
mrak polako pada, vreme je da se sanja...

Mesec zlatni gavran širi zlatnu mrežu nad prastarim humom,
posustalom gorom, pospanom livadom i dolinom celom,
sjene polako se bude, šeću cele noći tužnom šumom svelom,
klopot nogu srna i ćukovu pesmu vetar nosi na daleko drumom...
Dok srebrni veo sa zvezdanog neba polagano pada,
kaplje mesečina iznad vinograda...
Krasan hrast junoša mladoj jeliki se klanja...
Noć polako teče, vreme da se sanja...

Leptira je zbor sleteo na jelenkov dvor,
među duvančica belih mirišljava zvona,
dok uporni detlić u bukovu koru neumorno kljuca
pod lozom kod plota  kune zlatorune jedu zrela puca...
Ispod crne smrče skupili se pojci, počinju da cvrče
šumi uspavanku... Slušaju ih zvezde, sluša vasiona...
Ti više nikad nećeš proći putem ovim kroz livade
i polja, ni kroz lug do kolibe starom stazom srna...
Ostaše tvoji vinogradi, po njima vetar bulke da sadi,
ptice da beru prezrela zrna...

ČAŠA RUBIN VINA

U tvoje zdravlje dižem ovu čašu
slatkog tek načetog rubin vina,
nazdravljam za sad već bivšu sreću našu,
a u srcu jed, pelin i gorčina.

Iz tvoga oka iskre šestokrile sjaje,
to gordost plamti i hrani taštinu
i dok stado tapše, čestita, ustaje,
čiste duše gledaju u pod, u prašinu...

Preliva se blago u kristalnoj čaši,
grimiz, jantar, sedef sa krvlju rubina...
Miris me njegov na nešto podseća i plaši,
kao da je zmijski otrov kanut u srce tog vina...

Ne poriči dragi da postoji tama,
da ti nisi čovek već njen stari sluga,
ovo je poslednja večer među nama,
u prikrajku vidim da te čeka Ona.

Ne, ja neću ispit čašu ovog vina,
stavljam je na sto, nek miruje ona,
među sebi sličnim traži sebi roba,
neka je popiju mrak i mesečina,
jer sve moje reči ne vrede ni boba...

Setićeš se jednom kad i starost mine,
i kosač sa kosom stane ti pred vrata,
setićeš se ove večeri, mladine,
i sve će ti tada sasvim biti jasno,
shvatićeš da zmijska nekad krljušt sine
na sunčevoj svetlosti poput čistog zlata,
otrov zamiriše poput crnog vina...
Shvatićeš no biće za sve mnogo kasno...

PODELITE OVAJ TEKST NA: