детаљ слике: КРК Арт дизајн

НИКОЛА

Никола има очи тамне као ноћ, црне,
у њима светлуцају мени далеке звезде,
у њима се дивље гугутке по луговима гнезде...
Такве очи имају само срне...

Никола има осмех плах и тежак
налик на хладни октобарски ветар
што погледом крунице јесењих ружа реже,
пред очима тим свици светиљке своје гасе,
а лептири и мали цврчци се сакривају у честар
међу купина шумских црних дивље вреже...

Никола има поглед којим заледи тренутак
као кнез Мраз у јеку најјаче зиме
и речи своје штедро и опрезно пред нама сипа
као Време по обали кад ређа облутак по облутак,
као на мокре маслачке кад пада златни прах са липа...
И ко зна зашто, никако да ми запамти име...

 НОЋ У ВИНОГРАДУ

Ко златне јабуке у вилинском врту титрају клобуци
смеђих лисичарки у сумраку сјајном
по  баршун трави расутих око старог пања
давно свеле наше брескве беле, насред винограда...
И један по један дуванчица красних цвату бели пупци
и буде се цврчци у дну старог цера у свом логу тајном...
Лија лута лугом дуго, око нашег винограда, нешто смера...
Гледа црне морке на ђерму поспале...
И задње су звезде на небу процвале,
мрак полако пада, време је да се сања...

Месец златни гавран шири златну мрежу над прастарим хумом,
посусталом гором, поспаном ливадом и долином целом,
сјене полако се буде, шећу целе ноћи тужном шумом свелом,
клопот ногу срна и ћукову песму ветар носи на далеко друмом...
Док сребрни вео са звезданог неба полагано пада,
капље месечина изнад винограда...
Красан храст јуноша младој јелики се клања...
Ноћ полако тече, време да се сања...

Лептира је збор слетео на јеленков двор,
међу дуванчица белих миришљава звона,
док упорни детлић у букову кору неуморно кљуца
под лозом код плота  куне златоруне једу зрела пуца...
Испод црне смрче скупили се појци, почињу да цврче
шуми успаванку... Слушају их звезде, слуша васиона...
Ти више никад нећеш проћи путем овим кроз ливаде
и поља, ни кроз луг до колибе старом стазом срна...
Осташе твоји виногради, по њима ветар булке да сади,
птице да беру презрела зрна...

ЧАША РУБИН ВИНА

У твоје здравље дижем ову чашу
слатког тек начетог рубин вина,
наздрављам за сад већ бившу срећу нашу,
а у срцу јед, пелин и горчина.

Из твога ока искре шестокриле сјаје,
то гордост пламти и храни таштину
и док стадо тапше, честита, устаје,
чисте душе гледају у под, у прашину...

Прелива се благо у кристалној чаши,
гримиз, јантар, седеф са крвљу рубина...
Мирис ме његов на нешто подсећа и плаши,
као да је змијски отров канут у срце тог вина...

Не поричи драги да постоји тама,
да ти ниси човек већ њен стари слуга,
ово је последња вечер међу нама,
у прикрајку видим да те чека Она.

Не, ја нећу испит чашу овог вина,
стављам је на сто, нек мирује она,
међу себи сличним тражи себи роба,
нека је попију мрак и месечина,
јер све моје речи не вреде ни боба...

Сетићеш се једном кад и старост мине,
и косач са косом стане ти пред врата,
сетићеш се ове вечери, младине,
и све ће ти тада сасвим бити јасно,
схватићеш да змијска некад крљушт сине
на сунчевој светлости попут чистог злата,
отров замирише попут црног вина...
Схватићеш но биће за све много касно...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: