PRIREDBA ZA SVETSKI DAN KREATIVNOSTI

Kako ću razgovarati sa decom koja sede sa roditeljima na tribinama, ako ja budem na bini, pitala sam se dok sam čekala moj red da nastupim i gledala plesače, baletane, folkloraše koji su pre mene izvodili svoje tačke.

Muzika mami na pokret. Ritam u sebi ima prirodni zov, deca ulaze u krug i bez posebnog poziva. A šta ću ja da radim? Malo je školske dece? Šta ću sa malenima? Da li ću ih moći animirati svojim pesmama?

Nakon Draganinog predloga da ih pozovem k sebi na binu bi mi lakše.

Sve moguće neprijatnosti i sva moja suvišna pitanja, pala su za čas u vodu. 

Međutim, nisam uopšte bila u prilici da ih pozovem, jer čim se popeh na binu dođoše deca i sama!

Kad spomenuh kako ću im govoriti pesme, Mihajilo koji mi se motao oko nogu, javi se da će on najpre kazati jednu pesmu.

Izvrstan početak! Prinesoh mikrofon njegovim usnama i on odrecituje  jednu Zmajevu pesmu.

Moju knjigu za decu i nove pesme odštampane na papirima spustila sam na sred bine, jer nisam znala gde bi drugde, a da mi budu na dohvat. I to je ispalo na dobro.

Deca su ih uzimala, gledala kao da čitaju, oponašajući me, vraćala ih na pod ili dodavala meni.

"Sad ti pročitaj ovu!" reče mi Mihajilo podižući jedan papir sa poda.

I tako se uvek dvoumim koju bih pesmu čitala, baš fino, sad ću čitati po njegovom izboru. I sa ostalom decom komunikacija se odvijala kao među starim poznanicima.

O, zašto li sam nepotrebno brinula?

U jednom trenutku upitah je li dosta pesama?

"Ne! Još jednu!" kaza mi plavokosa kovrčava devojčica koja je mogla imati oko četiri godine kao i Mihajilo i podiže dva prsta u vis.

U njenom slučaju dva prsta znače - jedna pesma! Dobro je poznavati i takvo brojanje.

Mihajilu se dopao mikrofon. Dodavala sam mu ga kad god je hteo da komentariše ono što sam ja rekla. Svaki njegov dodatak bio je i umesan i duhovit.

Pre čitanja pesme "Zubobolja" pitala sam decu znaju li koliko štuka ima zubi. Nagađali su i uzvikivali brojeve od dvadeset do hiljadu. Maša je rekla hiljadu. Obradovala se kad je na kraju pesme čula da štuka ima sedamsto zuba i da je bila najbliža tačnom broju. 

"Lepe su vam pesme," rekla mi je, "Nekako životne i vedre!"

Obradovala me je tim komentarom. Ona ide u školu i ume da čita i piše. Ume i da kaže ono što misli.

I Mihajilo je imao šta da kaže vezano za štukinu zubobolju.

"Ima jedan čika, on se zove zubar i kod njega idu ribe kad im se pokvare zubi!"

"O! Nisam to znala! U sledećoj pesmi pisaću o tome! A sad ću da vas pozdravim, dođosmo do kraja..."

"I ja ću da ih pozdravim!" poželi moj suradnik.

"Izvoli," pružih mu mikrofon.

"Ćao," reče kratko i mahnu prema publici.

"Ja sam mislila da ćemo ih pozdraviti najlepše šta umemo, a ne tako kratko..." obratih mu se.

Na to mi on povuče ruku da spustim mikrofon naniže.

"Pozdravljamo vas najlepše što umemo ja i ona," reče i cvrknu me kažiprstom po glavi.

Mogao me je lupnuti i po nozi, ona mu je također bila na dohvat, ali verujem da misli da sam ja u glavi najviše ona koja im se upravo predstavila svojim pričama i pesmama.

"Branka," šapnuh mu.

"Pozdravljamo vas, najlepše na svetu, ja i Branka!"

"Dakle, još jedan lep pozdrav od mene i Mihajila," pozdravila sam gledaoce u svoje i dečakovo ime.

Mašin tata se na odlasku rukovao sa mnom uz srdačan komentar:

"Ulepšali ste mi dan!"

Iznenadih se. Njemu? Pa on nije dete?

PODELITE OVAJ TEKST NA: