ПРИРЕДБА ЗА СВЕТСКИ ДАН КРЕАТИВНОСТИ

Како ћу разговарати са децом која седе са родитељима на трибинама, ако ја будем на бини, питала сам се док сам чекала мој ред да наступим и гледала плесаче, балетане, фолклораше који су пре мене изводили своје тачке.

Музика мами на покрет. Ритам у себи има природни зов, деца улазе у круг и без посебног позива. А шта ћу ја да радим? Мало је школске деце? Шта ћу са маленима? Да ли ћу их моћи анимирати својим песмама?

Након Драганиног предлога да их позовем к себи на бину би ми лакше.

Све могуће непријатности и сва моја сувишна питања, пала су за час у воду. 

Међутим, нисам уопште била у прилици да их позовем, јер чим се попех на бину дођоше деца и сама!

Кад споменух како ћу им говорити песме, Михајило који ми се мотао око ногу, јави се да ће он најпре казати једну песму.

Изврстан почетак! Принесох микрофон његовим уснама и он одрецитује  једну Змајеву песму.

Моју књигу за децу и нове песме одштампане на папирима спустила сам на сред бине, јер нисам знала где би другде, а да ми буду на дохват. И то је испало на добро.

Деца су их узимала, гледала као да читају, опонашајући ме, враћала их на под или додавала мени.

"Сад ти прочитај ову!" рече ми Михајило подижући један папир са пода.

И тако се увек двоумим коју бих песму читала, баш фино, сад ћу читати по његовом избору. И са осталом децом комуникација се одвијала као међу старим познаницима.

О, зашто ли сам непотребно бринула?

У једном тренутку упитах је ли доста песама?

"Не! Још једну!" каза ми плавокоса коврчава девојчица која је могла имати око четири године као и Михајило и подиже два прста у вис.

У њеном случају два прста значе - једна песма! Добро је познавати и такво бројање.

Михајилу се допао микрофон. Додавала сам му га кад год је хтео да коментарише оно што сам ја рекла. Сваки његов додатак био је и умесан и духовит.

Пре читања песме "Зубобоља" питала сам децу знају ли колико штука има зуби. Нагађали су и узвикивали бројеве од двадесет до хиљаду. Маша је рекла хиљаду. Обрадовала се кад је на крају песме чула да штука има седамсто зуба и да је била најближа тачном броју. 

"Лепе су вам песме," рекла ми је, "Некако животне и ведре!"

Обрадовала ме је тим коментаром. Она иде у школу и уме да чита и пише. Уме и да каже оно што мисли.

И Михајило је имао шта да каже везано за штукину зубобољу.

"Има један чика, он се зове зубар и код њега иду рибе кад им се покваре зуби!"

"О! Нисам то знала! У следећој песми писаћу о томе! А сад ћу да вас поздравим, дођосмо до краја..."

"И ја ћу да их поздравим!" пожели мој сурадник.

"Изволи," пружих му микрофон.

"Ћао," рече кратко и махну према публици.

"Ја сам мислила да ћемо их поздравити најлепше шта умемо, а не тако кратко..." обратих му се.

На то ми он повуче руку да спустим микрофон наниже.

"Поздрављамо вас најлепше што умемо ја и она," рече и цвркну ме кажипрстом по глави.

Могао ме је лупнути и по нози, она му је такођер била на дохват, али верујем да мисли да сам ја у глави највише она која им се управо представила својим причама и песмама.

"Бранка," шапнух му.

"Поздрављамо вас, најлепше на свету, ја и Бранка!"

"Дакле, још један леп поздрав од мене и Михајила," поздравила сам гледаоце у своје и дечаково име.

Машин тата се на одласку руковао са мном уз срдачан коментар:

"Улепшали сте ми дан!"

Изненадих се. Њему? Па он није дете?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: